Prijava
   

Kvari prosek

Sasvim dovoljan razlog da se čovek protera, zatvori, spali.

- Zašto moj Tomislav ne može sa drugom decom u čkolu?
- Zato što mu je IQ 47 i kvari prosek.

...

- Zašto spaljujemo Galilea vaša ekselencijo?
- Zato što kvari prosek moj dragi Servije, zato što kvari prosek...
- Ne razumem.
- I ne treba da razumeš, tvoje je da ložiš.

   

Davanje imena detetu

Prilika da shvatiš koliko ljudi u životu mrziš.

- Predrag?
- Nemoj leba ti, tako mi se zvao očuh.
- Siniša?
- Tako mi se zvao ćale...
- A Ivica?
- Gde nadje Ivicu ženo, tako se zove Dačić, jesi normalna.
- E vidi, dosta mi je - biraj ime sam, ne zanima me. Moj je pa kako god da se zove.
- Dobro. Jovica?
- Prvi frajer mi se zvao Jovica...
- Nikola?
- Znači nemoj Nikola kad te molim...Milutin?
- Imao sam u školi jednog Milutina, maltretirao me od petog do osmog. Jednom me naterao da popijem čašu kole kroz nos...

   

Pesimizam

Odsustvo vere i nade; očekivanje najnepovoljnijeg ishoda.

Izbegavanje igara na sreću jer su mogućnosti dobitka minimalne; bojazan od smrti usled nekakve bolesti ili nesrećnog slučaja, iako su izgledi za tako nešto minimalni.

   

Premijerko

Čovekoliko biće nepoznatog porekla, sklonosti i sudbine; inteligentan oblik života, što se da ustanoviti na osnovu činjenice da je sposobno da sa manjim ili većim uspehom savlada jezik i osnovne računske operacije. Za razliku od svog daljeg rodjaka Svemirka (nije naročito sklon komunikaciji i ne vole da ga uznemiravaju), premijerko nastoji da bude društveno prihvaćen i nametne nešto od pravila koja vladaju u njegovoj galaksiji. Izgledom donekle podseća na ženu. Najupečatljiviji argument u prilog činjenici da je srpsko društvo otvoreno i kosmopolitsko, jer u Iranu bi ga vrlo brzo spalili na lomači, u Americi bi završio u nekoj laboratoriji gde bi ga proučavali i secirali, u Kini bi ga pojeli a u Rusiji jednostavno ubili.

Srećan 8. mart premijerko!

   

Problem nezaboravnih provoda

Što je više nezaboravan, to ga se čovek manje seća.

Onaj osećaj kada nemaš pojma šta se sve dogadjalo, ali znaš da je bilo dobro.

   

Autosugestija

Mentalni proces putem kog subjekat samom sebi sugeriše da izmeni neka svoja ranija uverenja, stavove, vrednosti ili ustaljene obrasce ponašanja i da usvoji nove.

Čovek ulazi u butik da kupi farmerice; radnica pita koji broj, hvata se nekog slimfit fredperi djubreta koje košta 12o budjona (bez obzira na to što su ga sašili mali Kambodžanci) i gura mu u ruke. Ovaj šta će, malo zatečen, vidi da nema šanse da uzme to govno ali svejedno ulazi u garderobu da ih proba, radi nekakvog reda.

Posmatra se u ogledalu - ne stoje mu kako treba, ružne su, preskupe i, na kraju krajeva, hteo je nešto skroz drugo.

Izlazi i kaže - ne stoje mi, na šta ova kreće da ga ubedjuje kako su mu kao salivene, baš je frajer u njima...Ovaj zna da ga riba valja i gleda da mu uvali bilo kakvu glupost kako bi sebi podigla procenat, medjutim, neprijatno je biti otvoren sa ljudima - naročito u ovakvim situacijama. Jer smo snobovi.

Zove koleginicu - vidi kako mu dobro stoje. Ova još bolja riba, viče - jeste, savršeno ti stoje, to se sada nosi (nisi valda selja da ne znaš šta se nosi), Klajv Oven ih obukao na dodeli oskara itd. Čovek i dalje shvata da ga valjaju, ali ne zna kako da pobegne odatle.

Nakon tri minuta borbe, prva butikarka izlazi na ulicu i ščepa random čoveka, uvede ga unutra i kaže - molim vas recite mu vi da mu dobro stoje. Ovaj ne zna šta ga je snašlo, gleda pantalone, govno najobičnije...Ali neće da ispadne seljak; na pomen da ih je nosio K.O. na crvenom tepihu (nema ni pojma ko je to, al nebitno) kaže - da da, sjajno ti stoje, kupi brate dva komada samo me pustite da idem svojim poslom.

Eto vidiš da su savršene, ja stvarno više ne znam šta sa tobom nije u redu...

Ulazi drugi kupac, ova startuje i njega da da svoje stručno mišljenje; ovaj, jednako nesnadjen kao i prvi, kaže - da, odlične, kupi druže tri komada samo me pustite u pičku materinu, koji sam moj i ulazio.

I ovaj gleda - pa dobro majku mu možda su stvarno dobre, samo ja nisam navikao da nosim, večito sam u nekim trenerkama, kad bolje razmislim i ne znam šta se nosi ovih dana, možda i navatam nešto da prcam večeras hehe. Stodvaes eura jbt, nije malo. Al opet fredperi, čini se da su kvalitetne, trajaće, a i jednom se živi. Stvarno, i ne stoje mi tako loše. Ma nek ide život.

   

Gde piše

Prvo pitanje koje postavlja prosečni oupenmajnded kada naidje na tvrdnju koja mu ne uliva poverenje. Pokazatelj da smo u dobu kada najveću ulogu igra poverenje, jer nije važno šta piše već ko piše (ili govori).

- Sleteo rover na Mars.
- Gde piše?
- Čitao u kuriru pre neki dan.
- Aha, važi. Na Jupiter sleteo.

   

I smrt je za ljude

Najlogičnije objašnjenje zašto umiru svi osim političara.

   

Lupa

Jedino delotvorno sredstvo za uvećanje penisa.

   

Kremiranje

Proces pretvaranja pokojnika u pomadu.

- Moje saučešće. Kad je sahrana?
- Nećemo ga sahraniti, spalićemo ga sutra u tri.

   

Takav

Čovek koji uništava svoj i živote ljudi oko sebe.

A šta ću kad sam takav.

   

Ironija

Kada Ivica Dačić sa svojih 1.63 nosi titulu visokog državnog zvaničnika.

   

Kalendar vakcinacije u Srbiji

NOVEMBAR - Ko ne bude primio vakcinu, biće mu onemogućeno da putuje u inostranstvo, radi u javnom sektoru i šalje decu u školu.

DECEMBAR - Vakcine su stigle ali ih nema dovoljno za sve - požurite da ih primite i tako zaštitite sebe i svoju porodicu.

JANUAR - Alo stoko nepismena, šta ste se tu uzentali - idi i primi vakcinu kao sav normalan svet, to je jedna od najvažnijih civilizacijskih tekovina, potpuno je bezbedna jebo vas Lučić.

FEBRUAR - Molimo vas primite vakcinu, to je za vaše i za opšte dobro.

MART - Mooooolimo vas primite vakcinu.

APRIL - Svaki gradjanin koji primi novu fajzerovu vakcinu, stiče automatsko pravo na jednokratnu pomoć u iznosu od sto eura u dinarskoj protivvrednosti.

   

Čika Braca Morkica

Ako je uopšte i bio lud - u šta pomalo sumnjam - bio je lud otkad ga pamtim. Ne znam šta je tačno uzelo danak razumu, služba ili pak sam život, no u svakom slučaju Braca je prilično mlad završio kao penzionisani policajac. Nikada nisam mogao da ga zamislim u uniformi, iz prostog razloga što je, onako dugačak, delovao krajnje smotano i bio vrlo dobrodušan; takav čovek jednostavno nije bio u stanju da bilo kome naudi. Ljudi su ga, s obzirom na to da je bio "lud" doživljavali kao jurodivu budalu i mahom izbegavali. Deci je njegova pojava pričinjavala neobičnu radost, jer su mogla da ga ispituju i zajebavaju do mile volje, uživajući u njegovim iščašenim odgovorima. Bilo kako bilo, s obzirom na to da je živeo sam i mimo sveta, Braca je imao vremena na pretek za svoje neobične hobije i sitne obesti. Neretko se mogao videti kako pred trafikom, sedeći na travi sa drugim klošarima sličnim njemu, ispija pivo i dresira dvatri guščeta ili morke koji su večito išli za njim. Nisam siguran šta je tačno pokušavao da ih nauči, no sećam se da su ga sledile u stopu, jedna za drugom, kao nekakva groteskna, minijaturna jedinica.

Ali bivalo je i drugih stvari. Noću, pri povratku kući, ljudi bi ga zaticali gde sa dve grane, po jednoj u svakoj ruci, stoji i odmenjuje stablo koje se osušilo ili slomilo, i čiji je nedostatak remetio sklad drvoreda. Postoji u tome čak nešto simbolično. No daleko čuvenije od svega bile su njegove provale, jer Braca bi, u povremenim naletima nadahnuća, umeo da provali u radnju i napravi nekakav ispad koji bi se danima posle prepričavao. Inače uvek pristojno odeven, u sakou i košulji, jednom je prilikom provalio u robnu kuću kako bi uzeo plastični češalj i, pošto se očešljao, kako bi delovao što lepše, legao na prugu da ga pregazi voz. Ljudi su ga relativno lako odgovorili od ludosti. Drugi put ispala je sveopšta frka, jer je iz radnje pokupio nekakvu socijalnu salamu kojoj je rok trajanja istekao pre dva meseca a vlasnik je, ne znajući ko je u pitanju, osedeo pri pomisli da bi se neko mogao otrovati. Braca ju je ubacio kod sebe u frižider i jednostavno zaboravio na nju.

No - najupečatljiviji dogadjaj koji pamtim zbio se dok sam čekao bus za školu - spustila se rampa i saobraćaj je čekao da voz udje u stanicu, tridesetak metara udaljenu. Sa druge strane pruge čekala je starica na biciklu; naidje Braca, vide spuštenu rampu i, sa izrazom podsmešljive nadmoći koji imaju ljudi koji vole da podjebavaju (a koji njemu nije bio stran), ozareno dobaci - He he, sad će voz da stane i pusti ženu da prodje. Kakva suluda ideja. Tridesetak ljudi koji su čekali bus na stanici jedva da su i obratili pažnju na budalu; no zaista, nakon desetak sekundi, naidje voz i zakoči pred rampom kako bi žena mogla da nastavi put. Zbunjena i u čudu, ova nekako pregura bicikl preko šina i voz nastavi put stanice koja je ležala tik malo niže. Automobili su za to vreme uredno čekali. Gomila se osvrte i pogleda Bracu, bez reči, no ovaj je delovao dalek i odsutan, kao da se ništa naročito nije dogodilo.

Razgovor sa bezobraznim i razmaženim šestogodišnjim klincem, komšijom :

- Braco gde ti je mama?
- Spava.
- A gde ti je tata?
- Spava.
- A...A gde ti je tetka?
- E tetka bunca! (pobednički izraz, kao posle retko dobre fore koja je legla u pravom trenutku).

   

Snaga vere

Šest dana nedeljno odlaziš na posao koji prezireš iz dna duše. Ljudi koje tamo srećeš su mahom nepodnošljivi, obaveze i norme ispunjavaš sve teže jer i vreme provedeno tamo sve manje ispunjava tebe. Zorom, dižeš se iz udobne postelje i otkidaš od tela što sanjivo se meškolji, i zajedno sa sličnima, desetinama - stotinama miliona drugih krećeš put života koji si manje - više birao. Nisi u svojim mukama ni sam, ni prvi, poslednji, jedini...I drugi se muče jednako kao ti, ali ta činjenica pruža ti sve manje utehe. Stariš. Jedino što te zapravo zadržava na poslu jeste vrlo dobra plata koju primaš, no i ta činjenica gubi na značaju jer osećaš se prazno, jeftino - osećaš se loše i pucaš. Hiljadu puta si želeo da batališ sve i odeš, no i dalje si tu, ubedivši sebe da ni drugde neće biti bolje - dobijaš sede i gubiš živce, vraćaš se kući težak i sumoran od dana na izdisaju, i osećanja da si prodao i izneverio samog sebe.

Jednog dana, saopštava ti da je trudna - beba je dakle na putu, i ta te činjenica menja položaj i ugao posmatranja; stvari nisu ništa manje loše, ali sada je nezgodno misliti na sebe. Trpljenje dobija drugačiju dimenziju i značaj. Rodi se dete, i nakon nekog vremena radosti i euforije život se vraća starom hodu. Doduše, noćima ne spavaš kako treba zbog grčeva i zuba koji rastu, zbog tudje muke i samovolje. Na poslu nisu ništa bolji - naprotiv, i dalje gubiš razum, zatičući sebe u mislima gde štanglom, ili mačem, uspostavljaš kontrolu i vraćaš stvari u red. Sve mračniji i teži vraćaš se kući, no kad otvoriš vrata, i setiš se da postoji to malo, bespomoćno stvorenje koje zavisi od tebe (koliko već i sam zavisiš od njega) - sve ono prethodno gubi značaj, bledi, i u trenutku nestaje. Sve se može istrpeti, podneti, izgubiti - gradovi mogu pasti, planine se istopiti - nevažno je, jer više nisu važni.

   

Potresna priča o tome kako me je učiteljica kupala golišavog na sedmodnevnoj ekskurziji u trećem osnovne na planini Goč

Da otklonim zabunu u samom startu - naravno da me je kupala golog, ali pridev u rečenici ima za cilj da pojača utisak i doprinese samoj atmosveri; i drugo, priča se čitaocu može učiniti komična a nikako potresna, ali jedino stoga što i sam nije morao da prolazi kroz tretman trljanja tela matorim smežuranim rukama. Ali da predjemo na stvar.

Dogodi se tako te poživeh dovoljno da me upišu u treći razred, što je, s obzirom na to da sam bio živahno i radoznalo dete koje je gutalo klikere i kog je konj svojevremeno ujeo za glavu (i još pregršt raznoraznih dogodovština iz kojih sam izašao sa ponekim ožiljkom, i ponekad čak malo kraći), samo po sebi predstavljalo svojevrsan uspeh. I negde u drugoj polovini školske godine, odluče da nas vode na sedmodnevnu ekskurziju, pod radnim naslovom "Nastava u prirodi". Istina da smo videli probilje prirode i vrlo malo nastave, ali da ne žurim. Prvobitno trebalo da nas vode na Goliju, zatim nas iz nekog razloga preusmere na Goč, što je meni u to vreme bilo apsolutno svejedno...Dan polaska, majke šalju decu u veliki svet, prvo odvajanje, suze, povraćanje u autobusu, četvrtaci maltretiraju trećake i sve što uz to ide. Dali mi za to vreme astronomskih 42 dinara da ih podelim na nedelju dana, mada sam ih realno spičkao u prva četiri na plastični bodež, ljigavac (koji su mi oduzeli jer sam ga bacao devojčicama u kosu, pa sam morao da kupim još jedan radi istih potreba), i ostala sranja. Posle sam klošario tri dana i jedva čekao da me vrate kući, shvativši da nikada neću umeti da se služim novcem...

I stignemo nekako na odredište. E sad zamisli čopor dece odrasle u ravnici, koji prvi put vidi brdo veće od pola metra - prvo što smo uradili po izlasku iz autobusa bilo je da se razmilimo po planini kud koji. Jedva su nas nekako navatali. Ja sam bio sa grupom koja je osvajala nekakvu čuku, posle smo jedva nekako sišli dole...Smestili nas u sobe (po 6 - 7 komada u jednoj), ostavili stvari i pohitali na obližnju pijacu (šta obližnju, odmah pred hotelom) da arčimo mamine i tatine novce. Večera. E posle večere se ide u improvizovanu diskoteku za nas male seljake, gde je, bar dvaes puta na veče, dvesta na sat gorelo more i topile se planine. Ali izmedju večere i djuskanja usledio je kobni dogadjaj, o kom sam izmedju ostalog i nameravao da pričam.

Večerasmo, spakovasmo se po sobama - u jednom trenutku, dolazi učiteljica i veselo vikne - ajmo deco, kupanje! I odvede drugara u nepoznatom pravcu (ne sećam se ko je bio prvi, ja srećom nisam, imao sam vremena da se psihički pripremim - nisam doduše znao šta mi se tačno sprema, ali svejedno nikad ne valja ići prvi). I mi ostadosmo u čudu. Sedi nas pet u sobi, ćutimo, ne progovaramo. Svi u mislima prevrću neke strahove što su prethodno pokupili iz priča ili filmova, jednog su vuci otkinuli od čopora, družina prstena se raspada...Vrati se ovaj posle 5 - 10 (najdužih mogućih) minuta iščekivanja, nekako krut i izmenjen, staklastog pogleda koji je jasno odavao da je dečko upravo preživeo nekakvu torturu. Gledamo ga, gleda on nas, i, naposletku, sa usana mu se otkide nekoliko slabašnih reči - Damire, idi dole da te učiteljica okupa. Mi ostali se upišali više od njega. Ovaj šta će ode, moraš da slušaš učiteljicu. Mi ostali da ćutimo, ovog ništa ne pitamo, niti on progovara. Vrati se damir, samo što se nije upišao od smeha (njemu bilo lepo), i pošalje trećeg...E sad jebiga, deca ko deca - idemo da vidimo šta se dogadja (usput Damir ispričao svima živima šta nam tamo rade, i 20 klinaca se nacrta ispred vrata kupatila uz obavezno "ćuti majmune" i ostali repertoar). Istina da nisam stigao ni da gvirnem kroz ključaonicu, ali svi smo jasno čuli - raširi sine noge da ti učiteljica opere miška. E tu smo pukli od smeha i razbežali se svi u sobe, uvereni da nas je matora prljavica provalila.

I dodje red na mene. Silazim dole drvenim stepenicama, idem na randevu sa svojom prvom mačkom, srce mi u petama - kao Kijanu Rivs kad ide kod Al Paćina na kraju Advokata. Sve nekako strašno svečano, najradije bih igrao pang nafićomatima, ali što se mora mora se...Stupam unutra, ona - čeka. Skidam se na komandu i ulazim u nekakvu improvizovanu tuš kabinu. Jebena stvar - stojim ukočen, izložen, da sam bar mogao da sednem u kadu i da se skupim, možda bi prošlo bezbolnije. Sećam je se sa onom njenom crvenom kosom i polu - muškom frizurom kakve je tada probila mislim Mira Škorić; miluje me po mom mladom, golom telu boje varikine svojim punačkim, naboranim rukama. Srećom ne sećam se noktiju, ali jasno se sećam zgužvanih podlaktica (narukvicu mislim da sam projektovao kasnije, ne znam). I to traje. Podla uspaljena veštica, kako se samo nasladjivala! Ovi znam da stoje s druge strane vrata i pišaju od smeha. Srećom, bi mi dozvoljeno da se sam obrišem peškirom, valda joj je trebalo i malo voajerisanja a ne samo akcije, trebalo se spremiti i za druge dečake (začudo nije okupala ni jednu devojčicu). Ove što su virili sam prezirao iz dna duše jer su bili po drugim odeljenjima i imali druge učitelje i učiteljice. Prethodna ekskurzija je čak imala tu zgodu da učitelj naguzi učiteljicu sa neke druge ekskurzije, što su ovi čak i posmatrali jer su vrata bila odškrinuta. Eto. Neko gleda taslačenje, a mene zlostavljali sve u 16...Osećao sam se jeftino i iskorišteno preko svake mere.

Stojim tamo i mislim - jebem ti, ko će ovo preživljavati čitavih nedelju dana! Na svu sreću, jedan drugar koji je bio očigledno pametniji od svih nas, kada je došao red na njega rekao ozbiljno - učiteljice ja se i kod kuće kupam sam. Kakav stend ap pred autoritetom, i danas mu skidam kapu zbog toga - naravno da smo se svi kupali sami kod kuće, al gde ćeš to reći učiteljici. Spasao je čak još jednog drugara koji evo danas, živ i zdrav, očitava vodu po kućama - čak peva dok ide ulicom. I ova se skroz zbunila! Drtina matora, sigurno je shvatila da tu priču baš i ne treba širiti, jer u normalnom svetu ove radnje podilaze pod kategoriju zlostavljanja i neko bi mogao da te tuži zbog toga. Tako da smo se narednih dana kupali sami. Da smo bili normalniji, kamenovali bismo je kao Micu Trofrtaljku u Ranama, pa nek nas pitaju zbog čega deco učiteljicu kamenom u glavu.

Do koje mere je ovo ostavilo brazdu u našim dečijim dušama, jasno pokazuje činjenica da ovaj dogadjaj nikada nismo pominjali. Pre par godina, kada sam u društvu (svi bliski, nas 7 - 8) pomenuo dogadjaj ovom što mu je trljala miška, prvo nije mogao da se seti, a zatim se grčevito branio da on sam nije učestvovao u ovoj nasladi. No kada sam mu pomenuo miška, toliko je ispao iz takta da sam čak u jednom trenutku bio siguran da ćemo se potući...I to je kraj tužne priče, gde četa goluždravaca oseti prvi dodir ženske ruke na svojim preponama. Matoru smo i dalje vidjali maltene svaki dan, iz prostog razloga jer nam je bila učiteljica. I svi smo je mrzeli. Nikada nisam bio sa starijom ženom od sebe, niti ću - to mi je najmanje privlačna kategorija, ravnodušan sam prema njoj kao prema...Ne znam čemu zapravo. Ne znam ni kako su prošli dečaci na potonjim ekskurzijama...

E da, da dodam kako sam za tih sedam dana uništio ribok patike kupljene baš pred polazak, bazajući po šumi i igrajući fudbal. Moji me po dolasku kući zamalo udavili i napravili sebi novo dete.

FIN

   

Lokalni homoseksualac

Čovek koji te je već sto puta provukao kroz raznorazne gadosti, dok je negde u osami sedeo i sapunjao mačora. Što uostalom i danas čini.

Komšija što ga je ostavila žena, lik što ti dostavlja flajere, nastavnik matematike, inače porodičan čovek, klinac od prekoputa koji menja glas i počinje da shvata da se sa njim nešto čudno dogadja.

   

Vanzemaljac u Kini

Redak delikates, čak i na trpezama najbogatijih. Obično se sprema na tradicionalan način, ubacivanjem živog primerka u ključalu vodu dok solidno ne porumeni. Poenta čitave procedure je da na trpezu bude serviran u svesnom stanju, radi dodatne pikanterije. Na ceni je naročito meso sivokožaca jer se veruje da poseduje afrodizijačka svojstva.

- سالام ، يەردىكىلەر ، بىز خاتىرجەم كېلىمىز!
- Čan Čen Tao,从车库里拿出那个橘子,在我接待客人时起火。 他,欢迎朋友,请进来。

   

Da ti ćerka rodi sina

Vrhunac zahvalnosti koju možeš da dobiješ od starog, iskusnog Cige prosjaka, kada mu u šešir meteš neki dinar.

Neki metal - pu stavim ti mami u pičku šta kurac s ovim da radim

20 dinara - fala (ili češće samo klimanje glavom)

50 dinara - fala sine (brate), Bog ti sreću dao

100 dinara - (isto kao i kod 50, samo mantra malo duže traje a osmeh je daleko veći)

200 dinara - fala kume, da ti ćerka rodi sina (seća se kakva je to radost bila kada mu je ćera rodila sina).

   

Obeležavanje piva

Obeležavanje flaše ili limenke na navikom utvrdjen način, kako se tvoje pivo greškom ne bi pomešalo sa tudjim.

Guljenje etikete, diskretni zarez na samo tebi vidnom mestu, uklanjanje ili nameštanje u naročit položaj otvarača na limenci.

#11
+77670
1560
definicija