Prijava
   

Nebi i xwala

Najmlađe vrste dijalekata koje počivaju na istoj kulturnoj podlozi: nepismenosti. Zanimljivo je to što se, za razliku od ostalih, mogu primetiti samo u pisanom obliku. Evolucija našeg maternjeg jezika dovela nas je do ovih spektakularnih fenomena i pokazala da mogućnosti istog nemaju granice.

Nebi - dijalekat koji je ime dobio po nepravilno napisanom odričnom obliku glagola biti u prvom licu jednine aorista u kojoj se sparivanju rečce ne sa glagolom dodaje i nemarno isključivanje h, karakterističnom za aorist. (naime, ispitanik je želeo da napiše "ne bih")
Princip ove kategorije zasniva se na nepoznanicama. Ispitanik NE ZNA da piše i NEMA pojma sa gramatikom. Tako se nivo izopačavanja jezika proteže od "relativno u redu" (npr. nepoznanica je da je treba bezličan glagol) do "ne dao bog" (nepoznanice su osnovne pravopisne norme, koji-koi i slično)
Najčešće izmene ipak su ne i glagol, bespotrebno sparivanje, bespotrebno razdvajanje (ne moj), apostrof gde ti je ćef (s', nikad') i književni daltonizam koji ih sprečava da uvide razlike, nijanse i smisao nekih reči (jer-je l')

Xwala je složena mutacija. Naziv je, prema tome, nastao od mutacije reči hvala u kojoj se h pretvorilo u x, a v u w. Po mišljenju stručnjaka, ovo nije ni približno najdalje dokle je ova reč mogla da dopre (krajnji rezultat bio bi, najmanje, xw@llx@). Ova reč je izabrana kao predstavnik, jer je najčešće ponavljana, kao skromno pozdravljanje komplimenata atributima ispitanica.. Ova mutacija je toliko složena, i toliko se razvila da ima potpuno novo pismo(debilazbuku) i bezbroj varijacija.
Međutim, najlakše ćete je prepoznati po podržavanju replike "mašta čini svašta", tako da, nemojte se zbuniti, svako slovo može biti bilo koje, pa čak i najmanje očekivano, sve to u cilju uvlačenja zapadnoj kulturi. Česte su i američke skraćenice (lol, omg, wtf).
Ova vrsta ima i specifičan ksaksa smeh koji kod kucača sa drugih područja budi strah poput krika upozorenja.
Najčešće mutacije: mawi, swatko, wepo, wooojim tee, extra, itd.

Primenjuju se i kombinovane metode.

Oba dijalekta se koriste na području idiotizma.

Ako se pitate koji od njih je gori, imajte jedno u vidu:
Nebi je samo rezultat nesrećnog slučaja,
Xwala je lični izbor.

   

Površinke

U mom kraju, naziv za ribe koje žive blizu površine vode i tako su lak plen, jer ne zahtevaju preterano bogat mamac.
U društvenom okruženju, ribe koje žive u plitkim umnim vodama, ali su blagoslovene površnošću, a mamac je podrazumevan kao bogat.

-Baš nam je bilo lepo u šopingu, devojke! Nego, znate šta sam razmišljala, ne znam kako je sa vama, mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, ali ja nikada ne bih bila sa dečkom koji ima novčanih problema! Mislim, koliko je to gluuupo! Ne bi mogao nigde da me vodi, ništa da mi kupi... realno, bilo bi neprijatno i meni i njemu...

-Realno, Anči je sama kriva što je u novoj školi ne gotive.. Čim je ušla, slepila se sa onim luzerima, onom debelom ružnom Viki, a onda još i sa onim malim gejom. Mislim, nije u redu da se druži sa tako ružnom decom. Naravno da niko drugi neće hteti da priča s njom onda...

Neeeeeću da ideeem!!! Ne zanimaa me, nemam istu nijansu ljubičaste da nosim uz ovo, ne mogu da verujem, neću, neću, ne interesuje me! Vidi, vidi šta je ovo, ovo je totalno tamna noć nijansa, a ovo je boja jorgovana! SVI će mi se smejati na ulici! Sad baš neću da idem!!!

   

Debela

Savršeno probran atribut uz okruglastu žensku osobu, samim tim, i jedini atribut koji ovu damu krasi. Kao što bi Joca bila Droca, neka Marina poznata kao plava, ne-baš-elegantno popunjena gospođica, na njenu nesreću, bi mogla zadobiti ovaj pridev i tako se proslaviti u užim društvenim krugovima.

-I pazi sad, kad sam čula da je Peca bio sa onom Sanjom!
-Kojom Sanjom?
-Pa ooonooom, znaš bre, plavom Sanjom.
-Plavom Sanjom? Nemam pojma.
-Ma znaš, ona luda Sanja.
-Ona mala?
-Ma ne breee, ona lujka Sanja, što stavlja pirsinge i tetovaže i sve...
-Ne znam ja za takvu!
-Sanja koja se kresnula sa pola sela!
-Idi, takvih ima puno. Ne znam. Stvarno.
-Eeee, eno je tamo, u zadnjem delu busa!
-Aaaaaaa..... DEBELA Sanja! Pa što ne kažeš!

   

Osećam...

Početak predskazanja do kojeg nas je dovela naša bezgrešna intuicija. Početak koji najavljuje duboko mračno proročanstvo i pokazuje da smo, bez sumnje, nasledili vidovnjačke moći iz porodične loze. Ili se proseravamo.

-Ah! Kako je mačo onaj Deki! Njegove očaravajuće pločice, a tek te zavodničke zelene oči! Skoro da vlažim na njega!
-Mhm, nije loš, ali ipak... Osećam da u slobodno vreme oblači roze majicu sa cirkonima i igra uz hitove Riki Martina.

-Uf, ubi me ovo učenje! Valjda neće dati neka teška pitanja... Neće valjda?
-Ma neee... Kakva je baba-žaba, osećam da će prvo pitanje biti kakav je donji veš nosila njena babatetka sa stričeve strane prve bračne noći.

-Šta ja to čujem, nemoj mi reći da ti je uspelo kod male plave Marine?
-Ih, uspelo. Osećam da će se, čim se vidimo, baciti na mene sa sve: Oplodi me!

   

Muškarci koji ne vole rok

Kreacije koje bi, ako se priroda pita, trebalo biti pripadnici jačeg pola koji će, kao i svaki drugi, zadobiti mnogobrojno potomstvo na planeti. Kreacije, koje bi, ako se razum pita, bile sumnjive seksualne orijentacije, jer, koji muškarac zaboga, ne poseduje dovoljno muškosti da se pri samom pomenu roka užasava, kostreši i izričito podvlači da je to muzika za sataniste, dok na svom telefončiću pušta stihove Sergeja Ćetkovića u komplilaciji sa ljubavnim hitovima domaćih rep pesama ? Taj vala ne zaslužuje da oplodi bilo koga. Definicija se odnosi isključivo na one u primeru navedene.

-Što sam danas lipsao u teretaani, neviđeno…a ono bile neke riiibe. Jao, kakve ribe, Ne znaš koja je bolja!
-A zato se ti tamo stalno napucavaš, je li? Šabane!
-Tebra, ajde pusti neku ziku, ovo-ono, nešto za alkoholisanje…
-Evo može ovo “Dođi da piješ s nama ove noći” od Elitnih Odreda?
-Tooooo, braaate!
-Ajd ubaci na plejlistu ovako…Ikac “One Love” i onda nešto od Ćetkovića, recimo…
-Samo kad bi htjelaaa tiiii, ja bih te doodiirom od sviiile viiidioo…
-E tu! Što me ta pesma dirne, onako…u srce!
-Aleksa Jelić, jebe mu novi album, ubaci i to.
-A da ne bude sve domaće, turi i onu… “Only girl” od Rijane…
-Vidi šta ovaj šaban postavlja, ponovo neke drekavce.
-Rekao sam ja, ne valja mu to, nijedna ga neće hteti.
-Ja se držim one kevine…rok i tako tu muziku slušaju samo ateisti i satanisti!
-Taj rad, brate! Mis'im ono, zar im se to ne dere malo previše...
-Dranja, dranja, a ne nešto ovako...harmonično...
-Ajmo sad zajedno!
-Dođiiii da piijeeš s nama ove noći, pusti ljubav ona vreeemenom će doćiii...

   

Gramatička predrasuda

Urođeni instinkt svakog iole razumnog čoveka izgubljenog u magli svakodnevice. Usred neminovne ružne istine da se jezik unakarađuje i uništava, osoba sklona lepom govorenju dobiće prirodni nagon da zauzme odbrambeni stav prema zabludelima koje čine i najmanje lingvističke prestupe. Dabome, i ja se slažem sa tim da takvim grešnicima treba odseći prste i zabraniti im razmnožavanje. Ovo nije sarkazam.

Jao, stwarno? Pa dobro, mozemo da se widimo, nemam nista protiw. :))))) xD
-Da! Mislio sam da je normalna devojka! Pa stvarno, preslatka je, i jako pametna, u životu nisam bolju video! I pričali smo onaj put dva sata bez prekida...mislim, stvaaaarno je iznad proseka, mislio sam da baš ona takva odgovara ovakvom intelektualcu kao što sam ja! Razmenimo mi brojeve, pošaljem joj poruku, kad se suočih sa najvećom izdajom istorijskih razmera! Zla otrovnica me je ujela za srce, ne rekavši mi užasnu istinu koju je krila! ONA PIŠE W UMESTO V!!! A još, kao so na ranu, stavila mi je taj ziljavi iks deeee, kako se već zove, majke li mu!!! Koliki kreten neko može biti?! Brišem broj!

-Pa ne znam, predpostavila sam.
-Dođi, majke ti, da vidiš! Našla sam njegovu bivšu devojku! Em što je gabor nad gaborima, em vidi ovo! Oh, gospode bože, da li je ta MORONKA u životu čula za JEDNAČENJE SUGLASNIKA PO ZVUČNOSTI??? Očigledno je tada čuvala ovce. Zamisli, ona je preDpostavila. Pre-D-postavila! A onda čujem ona, kao, piše pesme. Piše pesme, kurac moj! Kako neko može da piše pesme, a da ne zna za jednačenje suglasnika po zvučnosti? Idiot. I to nije sve, nemaš pojma koliko ova škrtari sa zarezima. To mu dođe jedan zarez na dva reda, u proseku! Sad ne znam ni šta o njemu da mislim, kad je bio sa OVAKVOM.

   

Kvazičitatelji

Vrsta čije su jedinke uglavnom ženskog pola. Životna priča dotičnih vrti se oko toga da su negde u šesnaestoj godini otkrili da slova zapravo nešto i znače, ne stoje tu samo kao ukras. Iako u životu nisu pročitali ništa ozbiljnije od sabranih dela Isidore Bjelice, oni su književni stručnjaci, ma ne izbijaju iz knjige, spavaju i jedu u biblioteci, prosto genijalna deca. Kada se uporede sa drugom decom koja su balvani, je l' te, jer su propustili bilo kakvu literaturu, kvazičitatelji uhvatiše boga za muda.

-Jeste čule novu Jecinu pesmicu?
-Daaaaaa, straaaava je. Totalno ekstra!
-A meni kaže ona štreberka iz mog razreda da je pesma glupa. Ej! Pa Jelena je žena književnica, njene kolumne su vrhunac genijalnosti!
-Tako je, sestro! Eto, na nju se može ugledati. Karleuša ČITA. I PIŠE. Ja prosto ne razumem kako neki seljaci ništa ne čitaju!
-Ja obožavam da čitam! Ne izlazim iz biblioteke! Biblioteka je nova diskoteka!
-A ja sam se učlanila u čak tri grupe "Volim da čitam" na fejsu.
-Eeee, kad smo već kod knjiga, treba da ti vratim šesti i sedmi deo "Angus, tange, i ljubljenje s vatanjem".
-Ne moraš da žuriš. To je fenomenalna KNJIGA!
-Da, da, da...a znate, ja sad čitam i klasiku. Upravo čitam sve knjige od Mir Jam.
-Ekstra!
-Nećete verovati šta sam uzela iz biblioteke juče. Alhemičara!
-Uuuuuuu. Da to nije malo preteško? Mislim, to je ipak Koeljo.
-Da, ali mislim da sam spremna za ovakvo duboko i smisleno delo. Koeljo car!
-Lična legenda i te fore! Svatko!
-Ne razumem kako neki seljaci ništa ne čitaju.
-Šabančine raspale.
-Oćemo do bibilioteke popodne, da vidimo je l' imaju "Grabljivicu"?
-Važi, a uveče idemo na neki splav.

   

Kreteni bez kojih se ne može

Apsolutno neopisivo čudna i umobolna stvorenja koja predstavljaju tebi bliske osobe, tvoje družbenike na spetljanoj zemaljskoj kugli. Nepobedivi mamlazi, izvor provala bez dna, ljudi koji su takvi kakvi su i baš tako im ništa ne fali. Ekipa za natprirodne avanture, kada bi one postojale. Kreature sasvim drugačijih shvatanja od tvog. A bez njih se ne može. Gospode bože, baš se ne može.

-Oće l' ovaj bus skoro?
-Nemam pojma, nešto ga nema. Evo, uzmi slušalicu, vidi šta slušam, baš je super. Jao, što sam se naložila na ovu pesmu!
-Šta je bre ovo? Rođena s vukovima? Pokušavaš da me ubiješ, priznaj!
-Što, baš je ekstra! Znaš, neke pesme te podsećaju na tvoju trenutnu životnu situaciju, pa prosto obožavaš da ih slušaš!
-Baš si kapetan očigledni. Nemoj da mi kažeš, ova pesma opisuje tvoj život? Hmmmm, kad razmislim, to je krajnje uznemirujuće.
-Bolje to nego ono drogeraško što si slušala danas kad sam došla kod tebe.
-Pobogu, dete, ti baš nemaš pojma. To su najobičniji Partibrejkersi, a neću da ti kažem koliko je to daleko od drogeraškog.
-Svejedno, glupa pesma.
-Nemaš pojma o čemu se govori u tekstu. Znaš, ako se obavi književna analiza, dolazimo do upravo tvog zaključka...
-Glupa pesma!
-Nije glupa pesma, bre!
-Jeste, samo se ponavlja jedno te isto, i to je dosadno. Glupa!
-Aaarghh, nemaš pojma! Imaš potpuno pogrešan...
-Baš me briga, neću da se svađam.
-A i mene zabole.
-......................................

-Izgleda da nas ispalio ovaj bus, a?
-Izgleda, nije ni čudo.
-Aj daj tu slušalicu, možda imaš neku normalnu pesmu, ahahahahaha.
-Važi, da dođeš sutra do mene?
-Samo nemoj ponovo da mi puštaš novi Dinčin CD.

   

Sindrom izmišljene konkurencije

Sindrom koji se najčešće javlja kod ženskih osoba i to osobito mlađih. Ljudski primerci ženskog pola koji su uspeli da stave šape na određenog mužjaka u nekim slučajevima, usred neidentifikovanog slepila, dobijaju čudnu ideju da je njihov izabranik neviđeni šmeker, baja i planetarno neodoljiv. Rekla bi da mu sve pripadnice njene vrste, naročito željne, šalju ljubavne pozive, besomučno ga progone, vlaže na njega i, moguće, jure za njim ulicama vičući da osećaju želju da ih oplodi.

-Eto tako! Sad sam mirna! Od 800 prijatelja sam mu izbrisala 300! Riiiibeeee neke! Ne može to tako! Sad će da mi kaže što sam to uradila, ali baš me briga. Ne može on tako da se dopisuje s njima i da im lajkuje slike. Misli da ja ne znam! Sve bi htele da ga aduju, ali šipak sad! Svet je PUN drolja, kažem ti!

-I zamisli, idemo mi tako, kad prolazi Joca Droca, najpoznatija u našem selu. Zamisli šta mu je rekla! Rekla mu je: ĆAO. Zamisli samo, kako sme da mu kaže ćao? Šta ima ona njemu da kaže ćao? Da si joj videla oči! Samo što ga nije zaskočila! More, neće moći on tako svakoj seoskoj da se javlja!

-Kaže da sprema rad s nekom Tatjanom. Ne znam ništa o njoj. To me zabrinjava. Neki rad je uvek dobar povod, a sve bi htele s njim. Kladim se da su igrale na sreću. I tako, kaže on meni da radi s tom Tatjanom. Nadam se da je ružna i debela! Ali ko će ga znati, to mi ime zvuči nekako profuknjački! Oh, svet je tako beznadežno i bespomoćno PREPUN drolja.

   

Slatka gorčina

Gorčina koja obuzima i zaplenjuje čula... okusiš je, utapaš se u gorko, curi ti na nos, bališ. Na neki način prija. Radosno pružaš zagrljaj podu. Ne znaš koji je sat, dan, pa i mesec. Ne želiš da znaš. Postavljaš se van sebe, lebdiš, kerebečiš se na priliku koja se previja. Hranljiva.
Malo jasnije: način na koji osećaš neki bol, gorak je, gorak, a na neki način i sladak, uživaš i hraniš se njime.

Ne znam zašto silazim na kej.
Možda zbog čamaca. Uvek ima toliko puno čamaca, načičkanih i raznobojnih, sve tako veselo, u blizini onaj mostić sa cvećem prikačenim na visoke stubove. Oduvek me je interesovalo ko to cveće zaliva i zašto bi se neko bavio tim. Jedna od večitih misterija.
Reka miriše na prljavo i na ribu, sasvim fin miris, ako se čovek navikne. Razmišljam da li da sednem na betonsku klupu, ali ipak ne, 'ladan je to beton. Vrpoljim se. Pored mene prolazi neko mečkasto pseto, podosta pitomo za svoju zversku pojavu. Vrši nuždu u blizini, šapom zakopava svoje delo. Pobogu, pas koji zakopava izmet. Zar nisu mačke te koje to rade?
Kao da dan ne može biti dovoljno skenjan.
Idem uz kej, pa niz kej, i tako u krug, hodam, tapkam svojim malim starkama, navlačim kapuljaču svoje male karirane jakne, bez razloga. Toplo je, nema kiše. Samo mi se stavlja nešto na glavu. Ljudi verovatno misle da mi nije dobro.
Glupavi parovi. Kroz noć se šunjaju glupavi parovi. Neka devojka sedi na klupi, dečko stoji pored nje, i on je navukao kapuljaču na glavu, priča nešto dozlaboga interesantno, nema sumnje. Druga devojka hoda uz ivicu, onu uzvišenu, onako kako rade deca, dečko je drži za ruku. Uf, ala smo zabavni! Bedak.
Ma, priznajem, lepo je to.
Momci, moguće, spuštaju svoje šape na svoje devojke, neko kuče, manje, avće u prazno, automatski, bez smisla. Ja stojim i samo sišem gorčinu, dišem gorčinu, proždirem gorčinu. Ona proždire mene. Obuzimamo se pipcima, tupi udarci mi biju u lobanju, svaka pora je obuzeta i svaka tačka, i svaki sastojak ovog sklepanog tela.
Ako, neka je.
I gorko je, gorko, gorko. I slatko, slatko. I isto nema smisla.
Živela patetika!

   

Takmičenje u gluposti

Opštepoštovana disciplina današnje omladine, kojoj, na moju sreću ili nesreću, pripadam. Cilj je, naravno, ne pokazati ni najmanju trunčicu kulture ili pokušaja obrazovanja, jer možete biti zauvek društveno obeleženi. Vrednost i popularnost dobijaju se po skali: što si nepismeniji, to si veći baja(ili riba).

Veče se spustilo i vazduh polako iz svakodnevnog dobija na mladosti i svežini. U parku, svaka klupa je zauzeta...parovi, grupice prijatelja, sav taj šarmantni zadah seoske omladine koja nema gde da ode.
Na prvi pogled, sve je tako lepo i sveže i mlado i živo i sedeći na klupi, pomišljam da bih se mogla stopiti s atmosferom. Svetlost je varljiva, puno smeha, hod je lepršav i svi oni seku život nemarno, zapravo, bez straha, grabe se i prežderavaju slatke srži.
Simpatična grupica poznanika prilazi mom društvu i počinje razgovor.
Ne razgovor, takmičenje.
"Spremate se za školu, knjige, čitate nešto?", počinje debeljuškasti mladić uz smeh.
"Hahahaha, svašta, naravno da ne, kakve knjige!"
"Ozbiljno, ja sam vukovac i u životu sam samo jednu knjigu pročitala!"
Usklici oduševljenja mase, sedim i smeškam se, ali niko me neće naterati da se okrenem protiv mojih najvećih saveznika, knjiga i pisane reči.
"Ja čitam nešto! Statuse na fejsu!" Još jedan usklik odobravanja.
"Ozbiljno, ko još čita!? Ti, je l' čitaš nešto?" Gotovo zapovednički, čopor se okreće prema mojoj prijateljici koja ponekad pozajmljuje knjige od mene. Očekuju odričan odgovor, to je dužnost koju društvo nalaže, i čujem je kako licemerno kaže: "Knjige, svašta! Počnem i smorim se, koja je to glupost! Naravno da ne čitam!
Mene preskaču, zbog moje knjigožderske ozvaničenosti, ali pitanje su uputili još jednoj devojci.
"Da, čitam. Volim da pročitam poneku knjigu, zašto je to nešto loše?"
"Ozbiljno?", prvo zbunjenost, a onda prezir na njihovim licima.
A šta će im to, šta će im nečije reči, šta će im senke stvarnosti, kada su se sami života prejeli i on im izlazi na nos i uši? Na pore.
A ja još jednom ovim što sam napisala dižem glas.
Glupost koja me okružuje, nemarnost koja me preplavljuje. Ponekad mislim da je stvarnost previše i da je ne mogu toliko podneti.
I kada sam odlazila, opori ukus nije hteo da nestane. Ima li spasa za sve, zar je samo vidljiva i opipljiva slast nešto što vredi? Taj na prvi pogled lep i blistav svet zapravo je pun ludosti i neznanja. Ponovo sam bila svedok jednog blesavog rituala. I garantujem da im nije kraj.

   

Pisanje ljigavih ljubavnih pesama

S dužnim poštovanjem onima koji su sposobni da sklope neku iole lepu i vrednu pomena ljubavnu pesmu, lepi običaj pisanja poezije koji je nekada bio odraz nečijeg talenta, ljubavi i kulture sada, u rukama nekog napaljenka kome je do lakog zbarivanja, može da postane obred vredan sprdnje.
Uz pomoć krasne kompanije koji predvodi Sergej Ćetković, dolazimo do zaključka da ništa nije lakše od pisanja ljubavne pesme uz koju ćete brže doći do srca i koječega svoje drage izabranice. Batalite svoja osećanja, batalite simpatične detalje, batalite stil, originalnost, batalite posmatranje željenog objekta kao živo biće. Samo uzmite CD nekog kmezavca, dobro osmotrite tekstove, sve prelijte neviđenom patetikom. Željeni objekat, koji je inspiracija za pisanje te ode, što češće nazivajte piletom, bebom ili, najbolje, ANĐELOM! Nema veze koliko je gospođica promiskuitetna, važno je da se ona oseća netaknuto. Metnite tu i tamo w umesto v, da se oseti dah modernih vremena u pesmi. Rima je obavezno detinjasta i banalna.
Na kraju, pošto su svi postali pesnici, a mogli bi i da prodaju tekst nekom novokomponovanom pevaču, sve se lepo završi. Pesnik dobija šta je hteo, a inspiracija može da pokazuje remek-delo prijateljicama. Ona je vrlo srećna, s obzirom na to da se u poeziju razume isto koliko se ja razumem u visokofrekventna pojačala.

Otprilike nešto ovako:

Anđele moj,
šta ću ja bez tebe,
tvoje oči plave ne izlaze mi iz glave,
ne ostavi mene,
jer rezaću vene,
kao polu jačem,
nije mi teško da plačem,
bebo moja, pile, lepša od Venere,
od tvog pogleda zaljubljenog
mi se prisere.

A čini mi se da nije toliko loše koliko bi moglo da bude.

   

Kao sa poternice

Nepoželjna fotogeničnost određenih osoba. Naime, dotični nesrećnik je razvio talenat da na fotografijima izgleda kao sposoban za izvršenje krivičnih dela. Izgeda toliko sumnjivo da čak ni njegova majka nema komentar. Najčešće je ova pojava uočljiva kod muškaraca, a ukoliko neka devojka na fotografiji izgleda "kao sa poternice", možda bi bilo bolje da je se klonite.

-Koji ti je od ovih?
-Evo ovaj ovde...ali nije baš najbolje ispao...
-Ovaj?
-Ne, ovaj s njegove desne strane.
-..........Ju! Crno dete, na šta liči!
-Što, šta mu fali?
-Kako šta mu fali, pa taj izgleda skroz kao neki sumnjiv tip!
-Nije, nije, samo je tako ispao...
-Nemaš ti pojma, za tebe je neki sladak dečko kao ovaj ovde, plave oči, pune usne, to, a ne ovaj! Vidi, čak ni ne izgleda kao mafijaš, nego kao manijak neki!
-Ti mi pa znaš!
-Ma, sa ovakvim da se motaš okolo...nek proba samo da te pipne, poslaću mu policiju! Zavodi maloletnice! Sav je kao sa poternice!

   

Mali ljudi

Nesvesni svoje malenkosti na zemlji. Jedina svrha njihovog života je da životare, rade uobičajene stvari, zabadaju nos u tuđe probleme, iščuđavaju se i ponose svojim glupim stavovima, skoro pa komercijalnim. Ljudi koji ne shvataju da čovek može biti nešto mnogo bolje i veće. Olakšavajuća okolnost po njih je što ih baš i nije mnogo briga za to.

Mali ljudi su danas istrčali iz svojih uobičajenih jazbinica...sve čistačice i penzioneri i sva boranija danas je imala posebnu čast da loše vesti razmrdaju malo njihovu kolotečinu.
Malim ljudima je navodno žao:da li je neki poznati pevač umro? Baš je dobre pesme imao! Šta kažeš, izgorelo obdanište? Jadne te majke, sirota deca. Poginuo neki tamo daleki rođak prijatelja? Trče na svoje facebook profile i ostavljaju žalosne poruke, toliko nakaradne da bih ja pre pomislila da ismevaju čitavu situaciju.
Mali ljudi su skriveno srećni...da, blistaju njihove okice podmazane novim tračem. Nikada nisu ni naročito daleko dosezale. Oni su obične ovce, ali priroda je ipak rešila da ih obdari time da to uopšte ne vide. Misle da su slobodni, ali to nikada neće biti...misle da znaju nešto, samo da vešto ponavljaju ono što su ranije čuli,
Mali ljudi se bave malim stvarima, a male stvari zapravo su one koje izgledaju tako veliko i važno. Proglasiće me bezosećajnom, i veliko im hvala. Oni nemaju sebe, samo lažnu predstavu toga kako bi duša trebala da izgleda.
Ako bi mi se nešto desilo, svi ti mali ljudi srećno bi izmileli, a onda žalili moje roditelje i vrteli glavama. Nikada ih nije bilo briga za mene, ma ne znaju ni da postojim, ali najednom ja sam nešto njima najbliskije i oni rone svoje suze i računaju materijal. Koliko će im dana trajati ovo, koliko će još moći o tome da pričaju? I u svoje suze bi trpali nakunđurene izjave nebuloznosti od kojih se gnušam, a mene niko ne bi ništa pitao.
Možda je greška što ovo pišem, ali ne mogu da pomislim na to, a da se mi se ne smuči.

   

Glupost i zloba

Najgori sklop osobina koje se mogu naći u jednoj osobi. Prosto ti dođe da se bečiš, krstiš se, a ipak nikako ne možeš da shvatiš kako je bog uspeo da napravi takvog stvora. Ako je osoba samo glupa, uglavnom su to dobre osobe, dražesno glupe, koji su dobri ortaci i pomalo naivni. Ako je osoba samo zla, ipak moraš skinuti kapu, jer su neki od tih ljudi pravi geniji. Neko ko je glup i zao, uglavnom živi nesvestan svoje prve osobine, misli da zna šta je to život i uprkos tome što zamaže svoj vidokrug zabludom da je iz nekog razloga mnogo bolji od tebe, jedino što možeš da osećaš prema tom biću je-žaljenje.

Ovo vreme je pravo blagostanje za ovu vrstu. Njihove "vrline" se promovišu, njihova pojava je obožavana...
I svakog dana je viđam, zamotava svoju prerano sazrelu pojavu u neke nakaradne cirkuske dronjke, sve sa željom da bude primećena, verovatno jer kod svoje kuće nikada nije bila. Stavlja svoju šljašteću torbu na sto, maže svoje usne nekim kineskim sjajem u bezbroj slojeva, skoro da se cedi, pući usta. Svojim nadograđenim kandžama kuca poruku na mobilnom sa cirkonima. Njen dvadesetogodišnji dečko kamiondžija interesuje se za to da li je ovog puta pobegla iz škole. Ne može da je ženi ako propušta časove.
Znam da me mrzi, a ne shvatam ni zašto, jer, koliko sam je shvatila, ona o svima ostalima, a naročito meni misli(svojim ograničenim vijugama) da smo jadnici, da smo samo ljubomorni, da nikada nećemo razumeti čari odraslog života u koji se upustila. Zašto joj onda toliko zapadam za oko, koji li sam pobogu, po redu žulj njenih kompleksa, možda samo njena opravdana želja da bude pametna, ima prave prijatelje i porodicu?
Po ceo dan maše svojim korisnim osobinama, glupost i zlobu meša na zapanjivo kreativan način, sve dok vređa druge, dok ih ismeva, dok ih pljuje, ogovara, priča gluposti(u tome najviše uživa) i smeje se na neki ružan način koji uopšte ne zvuči kao smeh. Ona ne zna najosnovnije stvari. Svako je za nju štreber, svo je učenje uzalud, prerano je shvatila da sve vrline koje se stiču može nadomestiti majka priroda.
A takvih i drugačijih, jer svako je od njih na svoj fascinantan način glup i zao, ima svuda. Oni se slobodno kreću po ovom svetu, nekad su i srećni, prelaze preko drugih ljudi. Oni su na malim ekranima, u novinama, školama, kancelarijama, sve te jedinke koje me plaše.
Jer i posle svega, ko će osećati tugu, ko će plaćati za sve nepogode, ko će brinuti, raditi? Oni kao što sam ja, dok će se ovi slobodno iskobeljati, prosto zaboraviti na to, gajiti svoju glupost i zlobu i uživati u tom njihovom malom smrdljivom svetu ograničenih vidika.

   

Uspaljenica

Naziv koji majke i drugi sredovečni ljudi u okolini koriste pri definisanju svoje ćerke ili bilo koje adolescentske ženske osobe čiji su hormoni u trenutnom divljanju. Ovo dete, sa svojih dvanaest, trinaest (a bogme i više)godina otkrilo je muški pol i na sav glas iskazuje svoje oduševljenje prema njemu. Takođe smatra da ponekog predstavnika jačeg pola treba postaviti na pijedestal.

-E ovo je već prekardašilo! Gotovo je! Šta ovi idioti zamišljaju, bre, takav scenario da prave! Ako u sledećoj epizodi bar jednom ne skine majicu, neću više da gledam ovu seriju!
-Uspaljenice!

-Ne, ne mogu da verujem! Videla sam ga! Evo, evo išao je ulicom, a nije me video, ali ja njega jesam i išao je...(skakutanje)...išao je, i mislim da je povredio nogu na treningu ili negde, pošto je malo ćopao, mukica(razneženost)...da, i gde sam stala... (skakutanje)u svakom slučaju, smešio se, bio je nešto raspoložen, evo smešio se ovako... (demonstracija), ala lep osmeh imaaaaaa. I nosio je onaj ranac što ga uvek nosi. (kako-ga-dobro-poznajem faca) A mislim i da pušta bradu. Kako je to straaavaaa(divljenje). Taaako je lep! Ne mogu više da ga gledam, dokosuriće me morončina, lepota božja (idiotski kez praćen žalosnim izrazom lica)...
-Ti si uspaljenica!

-Sve sam sredila. Pošto sam njegovoj bivšoj devojci kurvi ugasila nalog na fejsu i bacila je na zimovanju tako da slomi nogu, u igru je ušla nova...mislila sam da ovu sredim upotrebom crne magije. Ima da joj maznem dlaku sa one njene olinjale kose, a tada će joj biti kraj. Dolijaće ta skrndeljka. Kontaktirala sam neke babe vračare iz okolnih sela...Što se njega tiče, pod mojom je kontrolom, prisluškujem ga i nadgledam. Pašće mi u šake kad-tad! A tad će morati da se obrije. I kosu da skrati.
-...ti si bolesna...

   

Vrhunski zgađivač drugih osoba

Ukoliko pričate sa nekim od vrhunskih zgađivača drugih osoba, pitanje do kojeg ćete uskoro doći je: U kakvom ja to svetu živim? Nije stvar u njemu, a možda i jeste, naime, taj vajni vam prijatelj zgađivač tako žestoko ume da ocrni neku osobu, da izrovari i doseti se svega najgoreg što misli i čuje o dotičnom, da vam više neće pasti na pamet da opljuvanog sirotana spomenete.

-Jesi čula da moj drugar Peca ima novu devojku? Baš je slatka, zove se Elena...
-misliš ONA Elena, visoka, lepa i plava? Daaaaa, znam ja nju! Slušaj, ti nemaš pojma, takve lepe, visoke, plave su najveće glupače. Može ona da glumi da je slatka kol'ko oće, ali pričao je nama Stoks šta joj je radio prošlog leta. Da, naivna klinka, učio je on nju svašta...prvo...
-Dobro, dobro...a je l' možda znaš nešto o onom dečku što živi blizu autobuske stanice, onaj crni? Znaš, baš mi simpatično izgleda...
-Ti nisi normalna! Gde se za njega u'vati, crno dete!? Gde uspevaš takve ludake da nađeš(stresa se)? Ma on je žešća narkomančina, i ovako izgleda sumnjivo...
-Ali meni nije tako izgledao, pa uvek mi se nasmeši kad me vidi...
-Ah, pa da, naravno! Tebi da se neki psihopata nasmeši, i on bi ti super bio!
-Okeeej...i tako, juče sam bila u gradu sa Andreom...
-S kim?! Nije valjda da se sa takvima družiš? Mislila sam da su svi do sada saznali da je Andrea snimala pornić, a ono prošle godine kad je naaavodno slomila ruku, bila je na abortusu, još nije ni znala ko je taj nesrećnik što joj dete napravi!
-...
-I, šta još ima novo? Šta je bilo, što ćutiš?
-Ma ništa. Kupila sam novi kaktus juče.

   

Sve bi bilo drugačije da...

Izjava koji ljudi koriste kada su u žešćoj depresiji, drame i presrećni su što su našli pogodnog krivca za svoje trenutno stanje. Naravno, psihološkim metodama i svojom nepristrasnom procenom izrovarili su taj trn u oku, kamen u cipeli, a ti sediš i slušaš ih. A da li znaju da li bi sve bilo drugačije? Nemaju pojma.

Čas fizičkog, suncem obasjana sala, lenjost i namćorluk pribijaju me za klupu. Mislim kako me je trenutno za sve briga. Mislim da bih mogla i da se okanem svoje uloge psihijatra svim ovim bićima ovde. Ali, ipak, jedna od mojih najboljih drugarica sedi pored mene i ona bi zapravo da priča, raspravlja, razglaba o svojim sopstvenim problemima. Još jednom moram da ostavim sebe po strani.
Ne znam kada je sve počelo, ali mislim negde usred lenje rasprave o tome da li ćemo ili nećemo ostati babe usedelice. Ona se rastužuje i počinje samrtnički: -A ja moram da smršam...tako sam debela...-
-Nisi, daj, šta lupaš...pa ti si super ispala!-
Ali ipak, ona počinje da plače. Mislim se koj' me moj terao da skrećem na ovu temu i šta sad, pobogu, da kažem.
-Znam da ovo ne bi trebalo da kažem...znam da ovo više nikada neću reći, ali mrzim sebe...-
I upravo tada, kada moj mozak dolazi do pucanja od svih besmislenih stvari u ovom životu, i dok se slatko pegavo lice užasno unakarađivalo prostim ženskim kompleksima, dodaje i dokosurava me: -Mislim da, osećam da...da bi sve bilo drugačije...sve bi bilo drugačije...-

STANI.
Sve bi bilo drugačije? Sve bi bilo drugačije da imaš 5 kila manje? Da, to bi sve promenilo!

A da probamo ovako: Sve bi bilo drugačije da sam visoka plavuša koja se bavi gimnastikom!
Sve bi bilo drugačije da 6. aprila nisi pio ona sranja i lajao previše.
Sve bi bilo drugačije da su vanzemaljci sišli odnekud i pobili krasnu nam vrstu.
I sve bi bilo drugačije da smo u EU.
Sve bi bilo drugačije da je Zemlja četvrta planeta sunčevog sistema.

Niko to ne zna. Ni oni koji provode sate čangrljajući po svojim sitnim problemima, kačeći se za mrvice sečanja koje ispadaju odasvuda, zamišljajući sebe kao nesrećnike koji su, greškom sudbine, izgubili njima namenjenu blistavost i sjaj. Previše sam vremena provodila baveći se ovakvim stvarima.
Svi oni koji misle da bi sve moglo biti drugačije, mogli bi da mrdnu svoje dupe i urade nešto povodom toga.

   

Nikada neću polagati vožnju

Divna ideja koju bi maloletna osoba mogla da dobije nakon nekolikočasovnog posmatranja novopečenog vlasnika dozvole i njegovih mu mučitelja roditelja. Posle ovog tretmana, verujte mi, svaka pomisao na to kako bi lepo bilo voziti samo svoja sopstvena kola ostaje zamračena, dok se na njeno mesto smešta spasonosna pomisao na gradski prevoz.

Otac: Isključi, isključi, šta radiš to, istrošiće se akumulator!
Majka: Pazi sad, pazi, evo neki manijaci voze brzo, sačekaj da prođu.
Sestra: Ali mama, mislim da sam mogla da prođem 5 puta do sad.
Majka: Što je sigurno, sigurno je...

Otac: Pazi sad, uvek se mora obratiti pažnja na ograničenje! Nisi ti neki iskusni vozač da voziš kako ti ćef! Kad je 80, ti vozi 70, kad je 60, ti vozi 50.
Ja: Vidi, ograničenje 40! Sad cepamo na 30! (ubilački pogled okoline)
Otac: Sad ne sme da se pretiče, ali ti i dalje vozi 30...
Sestra: Ali tata, vidi kolika je kolona iza, ala me sad psuju...
Majka: Nek psuju pederčine, što je sigurno, sigurno je!
Ja: U, vidi koja kolona iza...baš da im mahnem, ali ne izgledaju mi mnogo zadovoljno...

Majka: Pazi sad na ovog biciklistu, dobro ga zaobiđi, mogao bi da se onesvesti i da ti se sruši na kola!

Majka: Pazi sad na ovu ptičurinu, mnogo nešto obleće oko kola...samo se ti smej, ali tako se jednom ona ptica zalepila tati na šoferšajbnu. Da je bio neki neiskusniji vozač, uplašio bi se, i ko zna šta bi bilo...

Otac: A sad skreni, desno! Desno, kažem desno, ne levo! Sad ćemo morati
da kružimo, o gospode bože, ista si kao tvoja majka, ne zna šta je levo šta je desno!
Majka: Šta si rekao?
Otac: A pa...niiiišta...

Majka: PAZI SAD! PAZI, SLUPAĆEŠ SE, PAZI!!!
(svi skačemo, prestrašeni i misleći da smo blizu toga da padnemo u provaliju)
Otac: Šta je bilo?
Majka: Ma ništa, bila je neka rupa na putu.
(stavljam slušalice i isključijem se iz učešća u divnom porodičnom putovanju)

   

Unisex faca

Specifična vrsta lica koje ni po čemu ne govori da li je u pitanju osoba muškog ili ženskog pola. Nekako vam je ni tamo ni vamo, a ukoliko nosilac dotične face ima kratku kosu, ne nosi šminku, nakit i oblači se u široku odeću(u slučaju devojke) ili ima minđuše, sjaj za usne, modernu frizuricu i trendy usku odeću (u slučaju dečka), ova se misterija dodatno otežava.

-Evo, evo, gledaj onamo!
-Gde? Onde?
-Vidi... ono sa dugom kovrdžavom kosom... Šta je to?
-Pa ne znam, dečko valjda, zašto bi devojka igrala fudbal?
-Ma, meni je nekako više devojka, vidi kako je sitna...
-Pa dobro, ali šta će tamo u muškom timu?
-Ne znaš ti te glupače, mnogo me nerviraju, sve što momci rade radile bi i one, samo da bi bile neke kao face, šta ja znam...
-Da znaš da si u pravu! Kako mi ide na živce, krava, mogla bi i da skupi kosu, a ne da se kočoperi i mlatara naokolo njome. Misli da je nešto naročito ako ima plave kovrdže. Ma kladim se da se farba!
-(ubacuje se)Ma šta vam je, muško je to, Damir. A je l' da da izgleda malo kao derpe, a?
-Nemoj da si bezobrazan! Naravno da ne izgleda, baš je sladak!
-Jao, liči mi na Milana Stankovića, samo sa drugom frizurom!
-Totalno!
-A moram i da ga pitam koji balzam koristi.

#681
+4351
35
definicija