Prijava
   

Propadali smo zajedno

Životni sabrat. Čovek čija se biografija preklapa sa tvojom, kao na početku "Krvave bajke" carice Desanke: iste ste godine rođeni, isto su vam tekli školski dani... Itd (sem onog poslednjeg, pu-pu-pu, daleko bilo, što dalje!).
Znate se u dušu. Možete jedan drugog da obradujete ili iznervirate, možete i da se posvađate, čak i pobijete, ali jedan drugog ne možete da – iznenadite. Znate se godinama, decenijama, i tu više nema mesta nizašta novo, neočekivano. Svaka čast mami, tati, bati, seki, ženi, deci, komšijama, kolegama... Ali, kad dođe dotle da te svi oni žigošu zbog nečega, uz tebe će ostati jedino tvoj životni sabrat (i obrnuto). Taman i da su okolnosti takve da ne može konkretno da ti pomogne u vađenju, sama činjenica da postoji bar jedna osoba na svetu koja te razume, mnogo znači. Kao nekakva gumena loptica koja se, dok si padao, isprečila između tebe i samog dna i makar malo preusmerila tvoje kretanje nazad, naviše.

- Brate, svi me osuđuju zbog onog.
- Znam.
- Ti me razumeš? Znaš zašto sam onako uradio?
- Brate, propadali smo zajedno.

   

Glava na glavu

Staro pravilo u rukovanju gotovim novcem. Onaj ko ga daje, prethodno treba da složi novčanice jednoobrazno, tako da sve "glave" (ličnosti na novčanicama) budu u istom položaju. Ako su različiti apoeni, i oni se slažu po redu od manjeg ka većem (gledano odozgo, kada bi npr. stajalo na stolu). Tako se slaže i u džep ili novčanik, tako u kasu.
Pored očiglednih praktičnih razloga (gubljenje manje vremena i lakše brojanje), to je i jedan od pokazatelja osnovne kulture. Nekada su za nesložene novčanice padale ćuške, odbijanje od plate, pa čak i otkazi, jer je za gazdu (trgovac, majstor) bila najveća bruka ako se pročuje da mu radnici i šegrti ne znaju za to osnovno pravilo, da se pare slažu "glava na glavu".
Danas se to radi kečerski, kako ko dohvati. Tako plaćamo, tako nam vraćaju kusur, pa nek se zamajava onaj što je dobio zgužvanu gomilicu izmešanih apoena, izokretanih u sva četiri moguća položaja. Da neće možda ja da mu ispravljam, peglam i slažem glavu na glavu? Ali nam zato imponuje kad nam u banci ili nekoj drugoj novčanoj ustanovi, uz ljubazni "može" osmeh, iskeširaju besprekorno složene apoene. Onda nekako dođemo veći u sopstvenim očima, prosto čovek poželi da stupi u još teže dužničko ropstvo kod tako finih ljudi, kad te toliko poštuju da ti em daju pare, em ih prethodno slože "glavu na glavu".
U nekim svetovima gde je plaćanje "plastikom" skoro sasvim istisnulo gotov novac iz svakodnevnog opticaja, ova priča bi bila suvišna. Malo smo se prebrzo ugledali na njih - ovde se i dalje pretežno operiše gotovim novcem i to će tako potrajati, pa nije loše da se čovek ponekad podseti pravila "glava na glavu". Može uštedeti puno vremena i izbeći neprijatnosti.

Ja na naplatnoj rampi na novom novosadskom putu. Iza mene kolona, blam...

   

Otrov koji sedi

Živi dokaz da ovozemaljski zakoni imaju mnogo velike rupe i oblasti koje čak nisu ni prepoznate, a kamoli adekvatno tretirane.
Najčešće činovnik, dostigao plafon karijere onog trenutka kada se zaposlio, zauzima jedno mesto u zajedničkoj kancelariji, efektivno koristan možda 20% radnog vremena. Preostalih 80% radnog vremena treba nekako potrošiti, a u tu svrhu najčešće služe razgovori. E, to je domaći teren Otrova koji sedi.
Ravnim glasom, sa očima na pola koplja i osmehom blažene, nepokolebivo neuzdrmljive tupavosti, ne skrećući pogled sa monitora (na kome je pasijans ili neki porno sajt), uključiće se u svaki razgovor koji se pokrene, da bi okruženju, osuđenom da trećinu svog života provodi u njegovom društvu (godišnji odmori, državni praznici i vikendi se ne računaju), širokogrudo darovao novu dozu onoga što se, nasledno ili njegovim ličnim trudom, godinama jedino i nakupljalo u njemu: otrova. Jer, logično, iz nečega (nekoga) može da izađe samo ono što u njemu postoji, ne može ono čega nema unutra.
Na svaki pomen nečijeg imena, takvi odmah ispovrte nešto neprijatno o toj osobi, što nema veze sa aktuelnom temom razgovora, a inače je (bilo tačno ili ne) odavno opštepoznato. I što je lepši kontekst u kom je taj neko pomenut, to je i njihova reakcija brža - da se, daleko bilo, ne naruši koncentracija nematerijalnog ugljen-monoksida koji revnosno šire oko sebe, a koju prosto osetiš čim se uhvatiš za kvaku vrata iza kojih znaš da sedi neki takav Otrov koji sedi.

– Mile viljuškar u nedelju ženi sina...
– Mile je bio u zatvoru. Ubio kolima nekog senilnog dedu.

– Joj, što je ona Dragica iz likvidature kupila lepu tašnicu!
– Dragici je prvi muž sasuo kiselinu u lice.

– Juče Đurin sin pobedio na republičkom iz matematike...
– Đura ima šećer...
– Aman, bre, ne pričam o tome! Svi znamo da Đura ima šećer, kažem da je Đurin mali pobedio na rep...
– ... i trigliceride.

   

Vulkanizer

Mnogi odu "do trafike, da kupe cigare", pa se izgube, na duže vreme ili zauvek.
Jedan sišao "tu, ispred kuće, samo da zameni gumu, ispustila guma", pa se vratio posle tri godine. Ona ga dočekala sa onolikim osmehom, pa nastavili da žive srećno i dugovečno (do novog gumi defekta?). Ćute oni, ćuti njena familija (njegova je daleko, možda ni nemaju pojma šta se ovamo dešava), svima lepo, jedino se (kako to često biva) nađe dežurni zlobnik da kaže "Desi vulkanizer!", našta se ona mršti, a on neodređeno smeška.
Stvarno ima zavidljivih ljudi, tuđoj sreći zavide...

Moja jedna rođaka i čovek joj.

   

Gospodar Vučić

Toma Vučić Perišić (Barič 1788 - Beograd 1859). Najbogatiji i najuticajniji Srbin svog vremena.
Tomu imamo, Vučića imamo, fali još samo taj Perišić, pa da konačno uđemo u 19. vek.

   

Nas onoliko

Vrhunac šizofrenije.

"Onoliko nas protiv mene - nije bilo šanse!"
(Komentar bezbednjaka u firmi, posle sastanka na kome nije prošao neki njegov predlog.)

   

Jesi poslužen?

Retoričko pitanje kojim počinje proces ispraćanja posetioca za čije prisustvo domaćin više ne vidi svrhe.
Jedna od komunikacionih formula iz sociolingvističkog korpusa tradicionalnog srpskog gostoprimstva. Da gnjida ne laje okolo da ga ni čašom vode nisu ponudili.

- Zemljače, preganjamo se ovde sat vremena, spustio sam ti cenu što ni rodu rođenom nebi! Ne razumem, šta još oćeš, oćeš da ti poklonim? Oš i da ti doplatim, jebote!!!
- Ma niije, hnjohnjo, al opet mi mnogo...
- E, znašta? Jesi poslužen? Jesi popio kafu i rakiju? Aj sad lepo metni te cigare u džep i (pokazuje na vrata) ajde svojim putem, nije mi do dangube.
- A freza?
- Nije na prodaju!

   

Mlin za kafu

Nekada se kafa nije kupovala mlevena, nego u zrnu, pa se posle mlela kod kuće, onim valjkastim mlinovima što ti ostave okruglu modricu na stomaku.
Posle, kada su se pojavile samoposluge, u njima su bili električni mlinovi za kafu. Jedan, dva ili tri, zavisno od veličine "samiške", postavljani su u prostoru između kasa i izlaza. Platiš na kasi šta si kupio, popakuješ u torbu (u to doba su se nosile torbe od kuće, najlon je postojao samo u čarapama i na pecaroškim štapovima), odeš do mlina, istreseš kafu u otvor odozgo, podmetneš kesicu na izlazni otvor i uključiš.
Na izlaznom otvoru bio je šnaper, obična čvakalica na federu, pa kad se mlevenje završi, prvo čvakneš par puta o onu plehanu cev, da se istrese ono što je zaostalo, pa tek onda isključiš mlin. Kasirke su, kucajući, jednim okom budno motrile da neko ne pretera sa čvakanjem, jer bi sve ono što preostane u mlinu, normalno, one delile između sebe kad se samoposluga zatvori (a kad se uzme u obzir koliko je njih tog dana tu mlelo kafu, to uopšte nije bila naivna količina).
Rado sam trčao da mami, tati, komšinici... sameljem kafu. Pogotovo kad je velika gužva na kasama, pa kerberke ne stižu da motre na mlinove, a od graje se ne čuje "čvak-čvak-čvak". U sledećoj fazi, počeo sam da od kuće donosim stare prazne kesice za kafu, jer ono istreseno nije moglo da stane u jednu.
Sećam se kasirkinog pogleda punog mržnje i nemoćnog besa. To je, mislim, bio moj prvi trijumf u nadmudrivanju sa sistemom.

   

Dva bez duše...

...+ 22 bez glave.

Treba primer?

   

Siromaštvo

Crkva ga propoveda teoretski, država sprovodi u praksi.

   

Muško!

Uzvik kada neko u prepunoj kafani slučajno zakači čašu, flašu, pikslu... Pa ova padne i razbije se.

... (Kafana je puna sveta, svako se za pesmu sprema) ...
CANGRRRR!!!
– Muškooo!!!
– Jaooo!!!
– Too, živeo!!!
– Cepaj košulju!
I svi se smeju kao da čuju foru prvi put, samo mrgodna šankerica Ljubinka psuje mater pijanu en-en počiniocu dok se probija između stolova sa metlom i đubrovnikom.

   

Zadušne babe

Babe (oba pola) koje idu po zadušnicama, sahranama, parastosima, crkvenim slavama... Svuda gde ima da se jede i pije. Jedu, piju i trpaju u torbe da nose kući. Vremenom su toliko oguglale, da se više ne trude ni da pokažu lažnu ožalošćenost, nego opušteno ćaskaju kao da su same, a i okolina ih je jednostavno prihvatila takve kakve su. Preteče onih što danas idu po raznim hepeninzima, VIP žurkama i sl. da bi jeli i pili ako nešto ima i da bi bili viđeni u društvu poznatih (guranje u kadar prilikom slikanja se podrazumeva).

Razgovor između zalogaja (žvak, mljac, cvrc, pljuc i sl. ubaciti po nahođenju):
Zadušna baba 1: Uf što mašno ovo petšenje...
Zadušna baba 2: Ješ vala, a i tuorta im ništa ne valja. Užegli oraši...
ZB1: Eee, šejo mila, ništa nema dok numre jedinče...
ZB2: (klima glavom)

   

Jako kilo

Merna jedinica, najčešće između kilo i 50 i kilo i 100 grama. Sintagma čiji je pravi smisao ostao u dobu baždarenih kantara i baždarenih trgovačkih obraza, kada su, čuvajući se po svaku cenu da ne zakinu mušteriju, prodavci na pijaci, u piljarnici ili bakalnici, obavezno na tas stavljali koji gram preko tražene količine robe "iz rinfuza" i, uopšte, svega što se prodaje na meru.
Jako kilo se može čuti i danas, samo pitanje je da li se više koristi u svom prvobitnom smislu ili kao prevarantski trik da se mušterija odobrovolji. Jer, ima ih još koji pamte šta je jako kilo nekada bilo, pa ima i verovatnoće da će kod njih da prođe zakidanje.

- Bardan, majka-Boso, pošto sir?
- Za rudara kilo, mladice, ko i onomad, he-he. Što pitaš kad znaš?
- Dajte mi jedan kilogram. Kako ste vi?
- Eee, kako? Starački, eto kako. Udarila ova zima u koske, nek si mi ti živa i zdrava, pa mora baba da se natronta ko mečka (...) Evo-ga, jako kilo!
- Pa nemojte, tetka-Boso, sad mi neprijatno (gleda tas koji upadljivo preteže, iako teg stoji strogo na 1kg), vi uvek dometnete...
- Ajde, ajde, neću valjda da krnjim vako lepu krišku! A imaš i ona dva kuronje, treba i oni da jedu, da porastu... Jesu ti zdravi? Utopljavaj ih na ovu zimu...
- Znam, teta-Boso, ali ipak...
- Ajmo, narode, svež sir domaći, kajmak! Ne cupkaj mi tu, more, beži kući da se ne preladiš! Aj uzdravlje...
- Doviđenja...

O rudaru nekom drugom prilikom (tražio sam, nisam našao da je bilo. Ako neko zna da jeste, neka kaže, da ne ponavljam).

   

Radi malera

Poznata mantra sujevernih, jedan od primera ozbiljnijeg razilaska sa sopstvenim jezikom.
"Zbog" i "radi" jeste srodno, ali nije isto. Uraditi nešto radi toga i toga, znači uraditi nešto da bi se ostvario neki cilj, a ne da bi se nešto izbeglo. "Zbog" se koristi u oba slučaja, a "usled" samo kada se govori o uzroku nečega.

Natpis na vratima školske kotlarnice:
ZATVARAJ VRATA RADI DIMA

   

Ko utekne, ne otekne

Dajdžest verzija stare narodne iz primera.
(Tko je pomjenuo Grunfa?)

Majka (oplavljenom sinu koji je uskakao među lokalce da razdvaja): Ej kuku meni, šta sam ovo rodila! Pa jesam li ti iljadu puta govorila da beganova majka nikad nije zakukala, nego stojanova?
Sin oplavljeni: Jeste nano, ali jel ti stvarno misliš da began može doveka da bega?
Majka: (gleda za njim odlazećim, pogledom žene koja nije glupa, nego, jednostavno, živi po ustaljenim socijalnim šablonima i receptima, pa joj je nezamislivo da neko te matrice uopšte dovodi u pitanje).

   

Deponenti

Đubretari

   

Mali

Pridev, koji, u slučaju najmlađeg člana (porodice, kolektiva), postaje imenica, i to lična (vlastita), pa samim tim stiče i pravo da ima sopstvene prideve:

– Dodajder mi onu Malovu hemisku, moja sad crče!

#874
+3082
137
definicija