Prijava
   

Kućni odgoj

Najčešći motiv za psovanje svega po spisku nevaljaloj djeci. To je ono što u najvećoj mjeri definiše (ne)čovjeka. Jebena stvar, od svakog kurca zavisi k'o LDP. Neki svoju djecu drže pod staklenim zvonom, drugi satiru od batina, i naprave jednake idiote. A neki pak i ne znaju da im djeca postoje pa opet od njih izađu dobri ljudi. Neko je skroman k'o Miladin Šobić , pa im sin bude političar... Kroz metodologiju kućnog odgoja se najlakše uviđa generacijski jaz, to je ono "u tvojim godinama ja sam... mene ćaća ćero...".

-Mama ako mi ne kupiš biciklo, skočiću sa terase na drugom spratu!
-Neeeeeeeemoj sine, ljubi majka, sve ću ti kupiti, samo nemoj majci skakati, siđi k'o Boga te molim!

Utom nailazi deda...

- Skoči, skoči , pička li ti materina, fala Bogu ovaca imam, dokupim još deset litara rakije i eto ga, sahrana spremna.
- Ali deda, pa kako možeš, zar ti nije žao...
-Šta zar mi nije žao? Nas je devet bilo u kući u onim gladnim godinama, gola sirotinja bili, nešto krepalo od gladi, nešto od rata, brata Đuru vo satro... a vidi ovog tvog brabonjka, sin jedini u majke zaprdio 15 godina u guz'cu pa 'oće biciklo, ja sam šumu izvlačio u njegovim godinama, ma, u njivu bi on meni,ne bi mu palo na pamet...
- Ali deda drugo vrijeme bilo, danas je drugačije, pa i tvoj Mićo je bio dijete...
-Jeb'o te on, nisi ga ti vaspitavala, nemaš pojma koja je to vrdalama, on bi se na crkveni zvonik pop'o, ne znam kako je i tebe uspio zajebati... MALI SLAZI, JEBEM TI NED'LJU, NEMOJ TI SE JA PENJEM GORE LETIĆEŠ MI K'O NOJ AKO TE SURDUKNEM OZGO.
- Ali to je moje dijete, moje zlato, nemate vi pravo, reći ću Mići , mi ćemo uzeti svoje i oti...
- Slušaj uštvo zlatokrila, mi možda jesmo Jakšići, ali ovdje nema ni govora o dijeljenju dok sam ja živ, i dok ste pod mojim krovom- moja je svetinja, a sad skidaj ovu svoju budalu odozgo, jebem li mu kućni odgoj da mu jebem, sutra ču njemu kosa u ruke pa da onda vidim...

   

Nemoj da Mišković progovara

Upozorenje na nečije prozivke, naročito od onih koji to rade neopravdano i nezasluženo, što bi se reklo nelegitimno. Isti je kao i ti, ili čak i gori, samo što si ti kulturan i ne igraš prljavo. Novonastala situacija sa Miškovićem budi interesovanje. Zamisli koliko on zna , pa kad progovori ko je koga , gdje, kad , kako i na koji način , što bi rekao Vučić.

-Šefe, ja ne želim da djelim kancelariju sa jednim alkoholičarem, koji je seksualno opterećen, sarkastičan...
-Mala, sad je dosta nemoj da Mišković progovara, znam te kad si po lugu čeprkala, isto tako znam bar pet ljudi u preduzeću sa kojima se fircaš i mnogo šta još, samo svom kolegi iz kancelarije nećeš dadneš, sram te bilo...

   

Portir, čistačica i domar

Sveto trojstvo javnih preduzeća. Vjerovatno jedini ljudi koji zapravo i opravdaju svoju platu, zato je i najmanja. Oni sve znaju, u sve se razumiju, a nerijetko su najbolje osobe u preduzeću. Oni su raja. U stranim ambasadama to su špijuni. Na bilo kakvoj proslavi preduzeća, pravi ljudi za uhvatiti se u kolo ili se napiti sa njima.

O čistačici je sve manje više rečeno u kultnom filmu „Majstori, majstori“.
Što se portira i domara tiče, oni su kao Velja i Mrka, nerijetko se svađaju oko čistačice, ali kad treba popiti, zapjevati, sve razmirice padaju u vodu.

Došao sam u 6 na posao, našao Miću, otišli smo u kotlovnicu da smirimo po koju mlaku ljutu prije kave. Smirili po 3 komada. I na kavu. Poslije kave i uz kavu još po 3 i dobro nam , taman da cirkulacija proradi.

Pili smo kavu do 9. Malo razmjenjivali informacije, ko je čiju sekretaricu, gdje, kad, ko je kome napravio patku. Tračali smo i mladog računovođu, udarila mu žena embargo na alkohol, otkad je na radničkim igrama pišao za šankom i jurio izvršnog zbog kašnjenja topolog obroka, htio da ga zguzi, i opet ga žena sjebe . Fakultetlija, šta ćeš, bezmud obični.

Dođu nam na portirnicu i pripravnici, na časove seksualnog vaspitanja.
Ama, ta djeca su seksualno opterećena , eno onaj jedan neki dan za čistačicu povika da je nekav milv, milf, koji kurac već, veli to matorka, da bi je rado opalio. Ja 'nako kontam:“ E moj mali, za staru kosu stari brus ide, da joj navuče žicu. Uostalom, vidiš da joj guzica sitni biber melje, satrala bi te k'o fap žabu.“ Opet , onoga drugog interesuje kako onaj glavni sa svojih 130 kila trese onu svoju čarobnicu, kad je duplo manja od njega.“Joj sine, ti si građevinski inžinjer, a nemaš veze sa fizikom, jeb'la te nedlja tako glupa, pa poluga boktejebo!“ – „Ne kontam, Milorade kakva poluga?“—„Vidi mali on kad nju pritisne onolikim stomakom, pupak na pupak, njoj pička odmah iskoči brdu, more jebeti lakše nego ti“!

Reklo bi se da će dan da teče standardno dok nisam otišao na bankomat da dignem nešto para. Jebem ti sunce, umalo me nije srčka strefila. Na računu samo petnestina plate, a polovina mjeseca. Jeb'o ga sunce krvavo i bankomat i ko ga izmisli i karticu, kad je ja ponesem pa p'jan vadim pare,u onom neznanju, pare samo cure, rekao bi – nemere ih nestati. Vratio sam se na portirnicu, potegao rakije iz litra, kad me Mićina mrka faca u korijenu sasjekla, a on ignorišući prošao pored mene sa metlicom i smetljarom.

-Mićo(ulazi s vana), šta je reći, ko zavadi, kuda ćeš sa smetljarom i metlicom?
- Daj lopatu za snijeg i brezovu metlu, nalij vrele vode, neko nam se osro ispred preduzeća, govno ima deset kila, smrzlo ne mo'š mu pera odbiti. IZLAZI NAPOLJE ŠTA ME GLEDAŠ!
Kad sam vidio govno prenerazio sam se. Ne mogu vjerovati da ono može iz ljudske guzice ispasti.

Pijačni je dan. Ljudi pun kurac, pletu po gradu k'o mravi. Žene zvrndaju. Djeca u školu, djeca iz škole, prolazi i komšinica koju sam jurio. Ja savio glavu od sramote, pravim se da ne znam nikog. Dok vrelom vodom polivam govno da se otkravi, smijem se simbolici događaja, dal' od muke ili komedije nije ni bitno. Otkravljeno govno ima najgori smrad koji se može naći u prirodi. Dabogda ga munja pogodila, prva koja sinula ozgo, i kad se zna ovako posrati. Konačno smo gotovi.

Mića zove serkretaricu generalnog...

-Reci direktoru da smo završili „ono“, ja i Žare.
- Koje? Trebate mi reći, da znam prenijeti.
- Treba tebi 30 centi, rekao sam ti, nemoj nervirati, ako mi dođe žuta silovaću te. Zdravo.

3 je sata valja se i kući polako...

   

Sad si moj i Božiji!

Osjećaj kad ti dođe maca na vratanca, a cica na kolica. Kad imaš vrapca u ruci, a goluba ko jebe. Dohakao si nekome. Došlo je i tvojih pet minuta. Vrijeme je za naplatu duga. Ko je jebo – jebo je, svanulo je.

Onaj osjećaj kad ti legne plata. Kad ti venama kola nadmoć.

Kad slobodno možeš da kažeš : „JA JEBEM!“

Bilo je ljeto 1996. Vrijeme kad je Ronaldo igrao za Bareslonu, Del Pjero objašnjavao u Juvetusu, a Perica Ognjenović u Zvezdinom dresu svojim čuvarima tjerao sjede u kosu... Bio je stvarno lijep dan.

Mislio sam kako ću sa ortacima da pikam malo lopte, kad je ćaća ušao u sobu:

-Mali, obuvaj šangajke, i nađi neku crvenu majicu. Požuri, ajde!
-Nemoj me tata opet voditi na koridu u crvenoj majici. Upišao sam se od straha kad je prošle nedjelje Zekonja krenuo na mene!
-Sunce tatino, moraš se čeličiti! Ne boj se, nećemo na koridu, idemo na utakmicu. Sloboda igra protiv Ajfora, majku im jebem okupatorsku.

Utakmica je trebala da bude prijateljska. Da se pokaže Visokom predstavniku, kako Ajforovi vojnici pišaju po bosanskoj divljačkoj sirotinji, i kroz fudbal ih uče demokratiji. Na novom terenu nije moglo da se igra jer su na centru još uvijek bile rupe od granata. Igralo se na starom. Onako, fin proplanak, sa uzvišenjem za publiku. A publike je bilo, kao kad je 70-ih sarajevski Željo dolazio da igra u Kupu.

Izašli su igrači na zagrijavanje. Pozdravili smo ih burnim aplauzom. Ajforci u modernim dresovima, novim kopačkama. Donjieli su bar deset lopti za zagrijavanje. Čuo sa kako neki stranac stalno spominje nekog Reobija Faulera. Naši su imali dresove iste boje, šorceve različite, a štucne kako ko.Igrali su šene sa jednom loptom.

Sudija je označio početak meča.

-Tata, oni će nas pobijediti. Ja ih svako jutro vidim kako trče, dok sam išao u školu. Jači su.
-Sine, kosidba je najteži sport, a sad je kosidba u punom jeku. Samo dok se ovi naši razgoropade.

Ajforci su imali prvu priliku. Lopta ze otišla visoko preko gola. Publika je to iskoristila.
-JEBO TI SESTRU SVOJU GARAVU NE IGRAŠ NA MARAKANI!
Lopta je ukradena.

Naši su se malo trgli poslije lošeg starta. Počeli smo da dominiramo terenom. I publika je to osjetila pa je uz povik „OVLADAJ“ davala krila našim pulenima. Ćaća je izvadio rolnu toalet papira.
-Sine, daćemo gol garant. Kad im ga strpamo baci ovo na teren. Takav je dogovor publike.

Pred kraj prvog poluvremena- GOL. Poletjeli su oni papiri ko da smo u Bariju prije rata.

Drugo poluvrijeme. Rapsodija u crvenom. Naši momci ubijaju. To ore po terenu. Sad su naši i Božiji!
Pade drugi gol, publika u delirijumu. Nedugo zatim treći, pa i četvrti. Počelo je navijanje:
PET KOMADA, PET KOMADA, TO JE NAŠA NADA!
Pao je i peti gol.

Utakmica je završena. Ajforci su kupili svoje prnje, dok im je svježe poniženje curilo niz čelo. Mogli su nam makar ostaviti kopačke, kad kosimo u strani da ne otkližemo, njima ionako ničem ne služe. Poslije si ih naši pozvali u kafanu, da ih uče srpski. Nisu oni svojom voljom došli na Balkan, oni su krivi samo što ne znaju igrati lopte.

Bila je to fudbalska borba Jablana i Rudonje.
Sunce ti jebem gdje sam bio kad je sniman „Montevideo“

   

Nesvojatan

Izraz koji se koristi za rođaka kojem privrženost familiji nije jača strana. Sjeća se svojbine samo kad ga jure zelenaši, kad potroši bonove iz menze, ili nekim drugim sličnim povodom. Za praznike isto, one veće, i kad mora.

Čuo sam da mi je prije sedam dana došao brat iz Njemačke, a nije se ni javio. Popio sam nekolike uz kavu i otišao da ga vidim...

-O, pa zdravo brato, kako si mi, šta ima u toj EU, vidiš da nama ovdje ne daju ni da vidimo kako je preko brda, a kamo li prako granice, ili ne daj Bože preko bare?

-Božo, jesi to opet dovatio kakve praškulje, jebalo te sunce, znaš da ti je doktor rekao da ti škodi?

-Jebo te on, on mi samo zna propisati tri stvari, nemoj masno, nemoj slano, nemoj pušiti , i nemoj piti, serem mu se u 13 godina fakulteta.

-Božo, to su četiri stvari, a i medicinski traje 6 godina.

- Ja ne odvajam masno i slano, to je za mene isto, nije valjda da si zaboravio slaninu, a što se tiče fakulteta, ovaj naš grobar je studirao 13 godina, više nas je ukop'o nego izliječio, prvi posao našao u 43. kod nas u selu, nego pitao sam te nešto...

- Šta će biti, k'o da ja tamo imam vremena za gluposti, samo radim...

- Znam da tamo nemaš, ali zato ovdje baš imaš smisla za budalesanje,koji kurac pališ kosačicu u sred decembra, nabijem i tebe i nju , sve mi koke popadale sa klupica u kokošinjcu kad je jutros zabrondala, a ni meni nije bilo svejedno?

-Ma znaš, htio nešto da provjer...

-Ne seri, znam da si sinoć zaglavio na Žari i Gociju, jebali te oni vidio sam te jutros kad si dolazio, par minuta prije nego što si palio kosačicu i basir'o joj, išao sam namiriti blago. Pored 'nake Tromeđe ti pjevaš : „Prodao sam krmaču i prase samo da te dignem na se.“

-Dobro brato, 'aj ti popi' još jednu... Nego da ti pričam, u velikoj sam gužvi, dolaze mi djeca, sa unučadima, a u svađi jedni s drugima, pa sam morao sa unučadima dva snješka praviti, i to pod vaser vagu, dok jednom nabijem veću mrkvu drugo se ljuti...

-Đe si djeci nabijo mrkvu , da te nabijam na kolac tako izopačena...

-NE DJECI SNJEŠKU, JEBEM TE PJANA!

-AHA, izvini, zajebavam te.

-Onda , nanjeli smo puno nakita iz Njemačke,da vidiš svjećica šta je, morao sam ići po novu jelku, veliku da malo kitimo, ali samo da vidiš koliko kugli imamo...

-Tu sam ga morao zaustaviti...

-Konju, sestra ti je bolesna, na postelji, znaš li to?
-Ma znam, a

-TIŠINA! JEBEM TI PERCE TVOJE! Nije ona željna tvojih para, ne boj se, donesi joj deset deka kave i sok od borovnice, pa da te malo vidi, željna bolan razgovora.
Slušaj me sad! Ako joj ne odeš u posjetu u najskorijem mogućem roku, zaboravi da smo braća. Idu praznici, pa ćeš česnicu lomiti sa snješkom jeb'o li te on, a jelku sebi strpaj u guzicu sa sve svjećicama, jebem te nesvojatna. MRŠ!

   

Izbjeglištvo (kolona)

Nedugo poslije obavještenja da smo prodati, dobili smo i zvaničnu potvrdu neprijateljske vojske u vidu zvižduka granata, i ostalih pratećih pojava jednog rata na Balkanu.

Moj did u stilu Gorana Bareta povika: „Hajde, vrijeme je da se krene!“

Na vrat na nos pakuju se stvari, svak se o svom jadu zabavio, da se ne zaboravi štek, najbitnije da se ponese, sve se to trpa u Ladu, a moja sestra još uvijek nesvjesna blizine prve linije, misleći vjerovatno da idemo na kakav izlet ili nešto slično, u žutom „ellase“ prsluku i sa lutkom pod rukom, pojavi se na vratima sa riječima : „Šta čekate, ja sam spremna!“ Ponijelo dijete najbitnije, šta'š.

Taman kad smo mislili da smo spremni pojavi se did sa dva kanistera od 40 litara i dvije puške o ramenu, pjan k'o crna zemlja: „Rakiju ne dam, nju sam ostavio malom kad se bude ženio, momčina didova, a puškama ću braniti kuću makar pogin'o.“ Malo je falilo da pogine, mati kad ga nije ubila. Jedva smo ga ubacili u Ladu, uz kompromis da se ponese rakija a puške da se zakopaju u dvorištu.

Krenuli smo put Banja Luke i uključili se u zmiju koja se grčila po prevojima Manjače...
Sama po sebi, situacija nije laka. Naročito kod nas u Ladari, majka upravalja, baba suvozač balansira, ne da u provaliju, a nazad dvoje sitne djece i skoro neupotrebljivi did. Kolona k'o kolona, metar naprijed pa čekaj pola sata...

Na po Manjače dok smo savladavali uspon, pritisnuta septembarskom vrućinom, prokuva Lada. Ionako nikud nismo pristali, sad i ovo da nam padne na glavu. Neki čovjek u traktoru iza nas naredi svojima: „'Ajte pogurajte malo samo da se sklone sa strane, makar da ostale ne ustavlja“!
Na njegovu komandu sa prikolice siđoše četiri žene, natmurene face i oborenog pogleda stežući marame pod bradom kao Roberto karlos kopačke, zasukaše rukave, priđoše traktoru... Svetu ti nedlju kad upriješe u nj ja sam mislio odnesoše traktor u pičku materinu!
„NE TRAKTOR GURATI BOG VAS JEBO, LADU, ONA JE PROKUVALA!“
Dok dlan od dlan, Ladara je bila kraj puta sa gomilom ljudi okolo, koji su nešto vijećali.
Na kraju povika jedan:“ E nek sam vidio da i Lada može da se pokvari, sad me može i granata pogoditi“! I odoše. Sreća dođe stric, nešto čačnu i opravi Ladu kao Karabaja jugića Seji Seksonu.

Ostatak dana je prošao u manje –više istom ritmu i osuluškivanju vijesti sa prve linije.

Bliski rođaci su nas sačekali u Banjaluci i poveli ka preddodikovskim Laktašima. Ono danas je neka nabača. Tad im je kikiriki bio glavna poljoprivredna kultura,a danas se žale kako im ništa ne valja.

Stigli smo u nešto, između doma (po luksuzu) i prihvatnog centra(jebi ga, nije naše), sa jasno iskazanom dobrodošlicom.
Prvi poziv dobili smo iz kuće od ćaće :“ Gdje ste, kako ste, jeste li se napatili, i što je ona budala odnijela svu rakiju , ni kap nije ostala, šta će vojska piti?!“

   

Izbjeglištvo (tamo daleko)

Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.

Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.

Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.

Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.

Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!

Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.

Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...

„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.

Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.

5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“

   

Hoće sere u tuđem kozetu

Djevojka koja čeka posljednji voz za udaju. Nema više vremena za bilo šta, dodijala ćaći, još ako ima brata koji je doveo snaju koja može pomagati materi, jednostavno, vakat joj je da mijenja ključeve na privjesku s likom Žare, ili Bore Drljače.

-E, nešto kontam, mi smo 5 godina zajedno, 'oš ti mene ženit il ne'š?
- Čekaj dušo, samo da položim ovaj pravosudni, Bog da nas vidi, samo da se malo osamostalimo ...
-Nema "ČEKAJ DUŠO", Duša ima 27 godina, đe djecu rađati, gnjezdo svijati, sjećaš li se kad si mi pjevao Sokolicu ,a?
-Ali...
-Nema ali, rok ti je do prvog pijačnog dana , a ti vidi...

Ponedjeljak, prvi pijačni dan, ustaješ iz kreveta, u kući grobna atmosfera...
-Što ste vi tako tihi jutros, da nije ko umro?
-Sjedi sine, uzmi rakicu, ženo pripremi'de vode i cukra...
-Ama šta je reći?
-Sine udala se Duša, veli jutros naiš'o neki na stočnoj pijaci kupio tele, i ona sa teletom otišla, ne znam šta bi' među vama...

   

Kad ustaneš prvo pogledaj u komšijinu kuću pa onda u sunce

Još jedna od narodnih izreka formirana na iskustvima domaćinluka i dobrosusjedskih odnosa, a koja je usljed mode da se bude sebičan, zavidan i radi samo za svoju guzčetinu, izgubila svoje izvorno značenje.
Koliko god se ti kurčio ili svađao sa komšijama, ili tračali jedni druge, bližih nema. Kad se veseli, ženi i udaje, slavi rođenje ili krštenje, koga ćeš prvo pozvati nego komšiju?Kad je muka, kad zaboli a snijeg napadao 30 cenata, hoćeš li čekati nekog rođaka iz pizde materine da te vozi u bolnicu? Ko će ti skupljati za ukop, kad nemaš pare, misliš da će se sjetiti neki rođak iz EU koji dođe svakih 10 godina?

Pola 7 ujutro, piješ kafu sa ženom... Jutarnju harmoniju kvari zvuk kosačice iz komšijinog dvorišta...
Pa ućero materi svojoj, šta kosi više okokuće, sabajle, k'o da ima u dvorištu 35 duluma, pa svako jutro pali kosačicu, nabijem i njega i kosačicu...
Ustaje prilazi prozoru, sklanja zavjesu...
-O komšija što smo vrijedni jutros od zore, a (dabogda po jajima sebi kosio)?
-A evo doćero novu pa da vidim kako radi, nisam te valjda probudio, da ne smetam što?
-Ma jok, samo ti kosi, vidim to neka specijalna trava, mora češće da se kosi, velim ja mojoj Milevi, mora da zahtjeva održavanje ko na Ol' Trafordu.
-Pa jeste, kupili gore u Austriji, pa da vidimo kako će ići...
-Fino, fino (pička ti materina seljačka, još ti trina nije iz opanaka ispala, a već si se zaželio otave).
-Vidim i novu fasadu si nabacio?
-Pa jesmo malo...
-Ako lijepa je (ko da je Kolo srpskih sestara za Vaskrs šaralo)...

Popodne, čuje se turiranje...
Joj, pa od ovih konja se ne može ni popodnevni san uhvatiti!
Prilazi prozoru, sklanja zavjesu, gleda kod komšije u dvorištu dva BMW-a...
-Oooo mlade komšije, kako je , šta ima?
-Evo komšija, malo mjenjamo ulje i filter klime, nova kola pa da se ne zapuste...
-Ako, ako, baš ste vrijedni (jebo li vas ćaća vaš, turirate mi pod prozorom BMW k'o Ilija Čvorović moskviča pred Staračkim domom) ...
-A vidi, vidi tablica jebem ti sunac, MAKI1, I BOKI 1, pa đe ste to nabavili(noćas ću dodati na MAKI –KAKI)?
-Ma tamo kod nas , samo malo skuplje...
- Pa da (ne zna stoka šta će od para), a uskaču li curice u ta kola a, hehe?
-Uskaču komšo, eto meni skoro jedna odbila retrovizor nogom , hehe.
Okreće se sinu...
-Jel kod tebe koja retrovizor odbila, jebem te metiljava, osim onih pijandura tvojih, pizda li ti materina, gledaj šta momci voze, a ti od mene tražiš za cigare...

Pred veče, komšinica širi veš i pjeva...
-Joj komšinice što ti lijepo pjevaš, kad bi moja Mileva tako znala, bila bi ljubljena svaki dan, kitu cvijeća bih joj donosio hehe...
-E komšija, znam ja kako ti je, i mene moj slabo sluša...
- Ma nije on onaj stari ubi ga bauštel, nego ti navrni večeras na kaficu jednu, a?
-Komšija, jesi to opet gledao Drakčeta?
-Id' u pičku materinu!

Veče, sve zaspalo....
AAAAAAAAAAAAAAAAA , ženo pomjera mi se kamenje u žuči, zovi Makija nek pali BMW-a da me goni u bolnicu...

   

Koncert u Areni

Stvar koju treba doživjeti, bez obzira koju vrstu muzike da čovjek sluša.

Vidio sam reklamu za koncert , shvatio da imam jedan život i da ću djeci morati da pripovjedim nešto o mladosti, i bilo mi je dovoljno da uzmem karte i iz daleke Krajine zapucam put Beograda.

Krenuli smo rano autobusom, bilo je dosta ljudi i spektakl se mogao nanjušiti. Ja, prijatelj, litar rakije i kištra pive . Litar rakije smo smirili do Gradiške. Ušli smo u Hrvatsku, rekli vozaču da ne pravi pauzu taman se svi popišali u autobusu, na koncert se mora poraniti da se zauzme mjesta. Nakon nekoliko piva Beograd nam je poželio dobrodošlicu.

Čuli smo da u Beogradu valja posjetiti Čorba kafe. Otišli smo i požalili, što sam zabilježio u knjizi utisaka: “Pička ti materina privatnička, piva ti 4 marke, skuplja nego karta za tvoj koncert. Dabogda ti prisjela.I lavabo normalan nisi mogao kupiti nego neki polovan uvalio u neizoblano drvo, izvukao sam žicu iz džempera kad sam zakačio rukom. Prodao si se zbog trebe, jebo li ti je ja.“ Napustili smo lokal i otišli u Arenu.

Arena je djelovala sablasno prazna iako mi se duplalo pred očima. A onda se napunila, svjetla se pogasila i sve je bilo spremno za ,kako će se kasnije ispostaviti, koncert godine.

Publika je počela skandiranje „GOTOV JE, GOTOV JE“. Upalio se jedan reflektor i on nam se ukazao. Baja Mali Knindža. Shvatio sam što ga zovu „Mali“,ali ipak je bio gorostas za mene. I ophrvan tremom lagano izustio:“ Ubiće ga ženaaaa, dobro veče Beograde, dobro veče Srbijo!!!“ Krik se prolomio Arenom. Piva je išla k'o drva niz progon, skoro džabe su je dijelili. Na hitove poput „Magije“ i „Duni vjetre malo preko jetre“ publika je uzvratila gromoglasnim ovacijama. Pisanje istorije je bilo u toku dok je Raka Marić zadovoljno trljao ruke zbog još jednog menadžerskog podviga. „Nema raja bez rodnoga kraja“, „ Morem plovi“. A onda, prvi taktovi najljepše ljubavne pjesme. „Nebo je plakalo s nama“. Privukao sam neku curicu sebi.

-OD ČI' SI KUĆA?
-JA SAM IZ FUTOGA A MOJI SU OTUDA SA MANJAČE.

Uslijedio je žestok poljubac i dokaz da cure vole kad brkovi žare. Za nju ne znam al' meni se Arena okretala k'o na ringišpilu. Zaljubio sam se na koncertu Baje Malog Knindže. I tako sa curom pod rukom, uz pokoji poljubac ispraćao sam pjesme jednu za drugom . KAKO SE MALA LJUBI!!! Suze u njenim očima orosile su Bajinu posljednju pjesmu „Pjevaj Srbijo“, delirijum. Baja se oprostio od nas.

BISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBIS. Vratio se. Ljudina. Znao sam da nas neće izdati.

„SEĆAM SE KAO DA GLEDAAAAM, BAKA ME U CRKVU VODIII“! Sad sam se i ja rasplakao.

Koncert se završio. Na putu kući, gledao sam svog pajdu kako spava k'o janje, i sabirao svatove i poljevačinu. Baja će pjevati, ja ti kažem.

   

Sve oteše, ruke ne mogoše

Zanat je kru' u rukama. Škola ponekad i izda, ali đubre nikad. Život nam je podmetnuo koru od banane pa danas svaki kurac ima neki fakultet, svako je neki menadžer, pravnik , ekonomista, ili nešto, jerbo niko ne voli da umoči guzicu u nauljeni kanal ili da se jebe razvodeći nekome vodu i struju po kući. Samo daj 20 deka fakulteta i uvali me u kakvo državno preduzeće, da zaskočim poreske obveznike kao Leptirca Petra Božovića. I otimaju im, otimaju, dok ne dođu do tih istih ruku, uzeli bi i njih da što udobnije češu jaja zavaljeni u fotelje, a onda ta ista ruka tljane šamarčinu , da te otrijezni, jer koliko god misliš da si bitan u svojoj foteljici, zanatlija zna da sve dođe i prođe, osim njegove sposobnosti da bude samodovoljan.

Sjedio sam u kući i maštao o svojoj diplomi okačenoj na zid advokatske kancelarije, u stvari, na istoj sam mogao izbušiti rupu i okačiti je na kurac. Usljed te besposlice čuo sam dida da nešto kucka u podrumu pa sam odlučio da siđem da vidim šta se radi.

-Đe si dide, šta radiš?
-Je l' ti opet treba para, eno ti tamo u kaputu, uzmi i da te ne vidim, vidiš da radim...

Trebalo mi je para, ali sam ipak odlučio da pomognem čovjeku prije nego što uzmem koju žutu za kavu.

-Ma ne treba, došao sam da ti malo pomognem, samo reci...
-Ne laprdaj, nisi ušao u podrum ima 18 godina otkako si tražio da ti napravim drvenu pušku da se možeš igrati rata, pravim kosišta, a ti ako hoćeš da pomogneš oteši štilu i nasadi capin.

Moj prazni pogled je zapitkivao : Šta da uradim, šta da nasadim? I slična pitanja...

-Joj, ned'ljo, uzmi sikircu, i teši štilu dok ne dođe na debljinu da se uklopi u ležište capina, k'o što tešeš onu svoju debelguzu, nasadio te Bog! I ošini jednu rakiju, valja se.
Počeo sam sa radom... I već poslije par zamaha vidio sam kako didu krvave skaču, dok navija rakiju iz flaše i gleda u mene, kao Džek Nikolson.

-Sine, nisu tebi obe lijeve. Ti ih nemaš nikako. 'Aj radi, radi, šta si blen'o u mene.

Nakon nepunih 3 minute izbio mi je žulj, a nakon 5 isti je prokrvario...

-Joj mati što me ne pobaci! Sreća pa smo sami, da se narod ne ibrati gledajući sramotu. Pa ne moreš ni biti muško kad kašike u životu nisi podigo. Oš da ideš materi da piri da prođe?
-Dide, ne seri! Ja sam završio fakultet, nisam navikao da radim, nego da učim, samo me država jebe.
-Da, zato i uzimaš od mene pare za kavu. E moj sine ja sam s ovije deset prsta napravio i kuću i sve što vidiš, i prošao kroz sve ratove i države, otimali komunisti za društvo, otimaju i ovi za sebe, al' ruke ostaše i zanat u njima, nikad nisu izdali. Jebo te tvoj fakultet, vazdan za kompujterom gledaš one drekavce, samo se bojim ostaćeš sam kod kuće pet dana, crk'o bi od gladi ne bi sebi znao narezak otvoriti. 'Aj sad izoblaj ovo kosište, mekša je ručka, ako ga uvaliim nekom za trideset maraka na konju smo, daću ti pola, a ono koje sam napraviš ako prodaš, hahhaha, ako prodaš, hahahahah uzmi sebi pare.

Mislio sam da će crknuti od smijeha...Nastavio sam sa radom...

-E dide, eto ti konjske muve na jeleku,sreća, garant ćemo prodati kosište danas.
-TLJAS ( što je letila letila je)! Da je tako, moja bi kobila crkla od dragosti, radi i ne pričaj.

Utom nam uđe lokalni političar...

-Dobar dan, čuo sam da vi prodajete kosišta, pošto je, došla nam neka delegacija iz Beograda, pa da im poklonimo kad kovač nasadi, ipak smo mi poznati po kosama?
-80 maraka-odgovori did...
-Da nije malo skupo?
-Jebo ga ti, nećeš ga ti plaćati, al evo tebi za 70, a vidi kakvo je, ko metak!
-Dogovoreno.

Kad je otišao, did se okrenu meni...

Ovako i ti deri stoku, kad budeš radio.

Na kraju dana, i ja sam završio kosište, koje nije ličilo na kosište, ali ipak me učinilo ponosnim, dok je did samo kratko prokomentarisao:
-Sine,samo knjigu u šake i metaniši nad njom, nije alat za tebe.

   

Aleksandar Saša Đorđević

3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...

2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.

Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.

Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.

Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.

Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati.
Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.

Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.

1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.

0...Zvuk sirene. POBJEDA JEBENA!

   

Kafanska rasprava

Nezaobilazan dio večeri u kafani kad prođe pet piva. Intelektualni nivo rasprave nije bitan. Nije ni tema. Bitan je povišen ton i suprotnosti u mišljenju.

Često je ispraćena gospodskim manirima, jer ako se ponašaš kako ne treba može neko reći da si pijan i time obezvrijediti sve tvoje argumente. Što će reći, pustiš svog sagovornika i oponenta da priča, saslušaš prvu rečenicu, i dok on nastavlja sa pričom ti mu učtivo klimaš glavom i smišljaš kako da mu zavučeš kajlu za prvu rečenicu. Traje dok ima piva, ili para, ili do kuće ako ti je saputnik sagovornik sa suprotnim stavovima.

Noć je bila u punom jeku, isto tako i rasprava 2 na 2 u jednoj kafani zavučenoj u mrak. Konobar je odavno ubio sovu, i podbočen na još topli aparat za kavu pušta snove da slušaju žustru kafansku raspravu...

Lik1: I tako Vojvoda rekao Antiću da ga boli kurac za njim, da on igra šah, i niko ga u Hagu još nije tuk'o šaha...
Lik 2: Ma, šta nije, kaže Antić da vodi 2 prema 0 protiv njega!
Lik 3: Laže, jeb'o li te Đilas tako žuta, jesi naivan, to je sve naprednjačka propaganda da se spremi koalicija s žutim mafijašima.
Lik 4: Ma Mesi je najbolji na svijetu!

1: Kakve veze ima Mesi sa Vojvodom i šahom, o čem' ti pričaš?
2: Šta nema veze, čovjek na dvije utakmice nije dao go' i sad odmah zaboravio igrati fudbal, a to što ga čuvaju četvorica nema veze, hm?

I tako teče rasprava dok jedan učesnik ne doživi proviđenje...
3: E, manite se svađe, 'ajmo u žene!

U disku, svaki prifurao nekoj trebi...

1: „Doći će Ona, kunem ti se, prisan,
I kada upreš u nju svoje zene,
Za sve što sam kriv i što nisam
Lizni joj ruku ti umjesto mene“
Treba: Momak, s ti pederčić neki , kakva crna romantika, fino je to , al mene bi ćaća ubio da te dovedem kući.

2:Imaš marku ispod noge!
Treba : M?
2:AHAHAHAHA za dvije bi digla obe AHAHAHAHAHA

3: Imam kurac 21 cent.
Treba: JEBI, PLODI, KUĆI ME VODI

4: E , sviđaš mi se, simpatična si...

- i u tom trenutku se nijemo zagleda u svog druga, uhvati ga za rame...

-E, nismo završili, nisi bio u pravo za ono oko religije, i nemoj srati...
- Šta nisam, ti znaš ima li Boga ili nema, eto ti si bio neđe , pa vidio?
Lik 3: Mala idi nađi nekog da te jebe , mi moramo završiti raspravu.
Treba: Ali...
3: Vozi rek'o sam.

I tako dok organi reda u 5 ujutro ne upišu kazne za remećenje javnog reda i mira...

   

Zoranove vizije

Opisivanje nečeg neuhvatljivog, nedostižnog. Privilegija odabranih i bogougodnih. Nešto kao ploče sa deset božijih zapovjesti u 21. vijeku u Srbiji. Blago cara Radovana. Bigfut. Nešto što je sigurno postojalo, pričao mi jedan što je gledao. Danas vjerovatno postoji, i tapiju na to polažu oni koji su znali Zorana, ne Đinđića, samo ko je znao „onog“ Zorana, gledao koje Zoran knjige čita pa čitao,znao o čemu Zoran razmišlja dok mu se u daljini gubi pogled, da li Zoran šara dok piša, koji lik Zoran ima na boksericama, kako Zoran zadržava erekciju... Oni svi znaju tu viziju i dijele je sa nama, koji smo znali Đinđića, posljednju deceniju. Ubuduće, ko zna... Praznuje se svake godine već deset godina, svakog marta, u karnevalskoj atmosferi, tu su šetnje, besjede, predstave, emisije, filmovi. Sve za Zorana i njegove vizije.

Prelazak 2002 u 2003, redakcija nedeljnika „Scandal“, 18 časova, urednik i dva paparaca...

Slušajte momci, imate zadatak! Miki , večeras Vendi gostuje na nekom splavu, rekla je da će u 10 minuta iza ponoći izaći i pišati nasred puta, pobrini se da to zabilježiš, uredno je platila, moramo je ispoštovati! Đoko, u Šilerovoj, biće neka ekipica, javljaju ovi iz opozicije, vidi ako bude kakvih rava pa škljocni koji put, jes' da nas politika ne interesuje, al' 'aj, nemoj se smrzavati samo! JASNO?!

Deset minuta poslije ponoći, ispred nekog splava, izlazi Vendi...

-OHO, evo je, 'ajde Vendi, isuči mindžaru da uslikam pa da begam, to mala, piki piki, to, škljoc, škljoc...MA ŠTA A U PIČKU MATERINU! Nemoj srati k'o Boga te molim, ajoj, okreni bar glavu, da te ne gledam kako se natežeš, A U KURAC, ovo se dodatno plaća, PU JEBO TE ŠEŠELJ, PU!

Deset minuta poslije ponoći, u Šilerovoj, paparaco otišao kući, ne sluteći ništa, a unutra...

-'Alo, bre! Udri onu od Džeja! 'Ajmo bre! To Bagzi ljudino!

-Razjareni Kum: A jebote, što mi ide na kurac ovaj Đinđić, Slobo je bio zakon, šta on koji kurac sere, moracemo da peremo pare, pa da prave gospodu od nas, pa ulaganje u politiku... Jebeš to, šta fali trenrci upasanoj u gaće, i kajli oko vrata, ako se ja dobro osjećam u tome, 'aj šta fali? I je li Boga ti Čedice u čemu su njegove vizije, zašto je on vizionar?
-Čedica: Daj ga jebi i njega i njegove vizije, ko će mu znati! Ja se polomio čitajući knjige nikad skontati, počeo duvati vutru samo da povatam, kontao da će mi to pomoći – ništa. ŠNJOF! Evo sad sam na kokainu i dalje ne kontam o čemu lik priča.

- Razjareni Kum: Bebo, Bebo! BE , ma vadi jezičinu iz te klinke dok nisam razlasio zašto te zovu beba! Znaš ti o čemu ovaj Điki sere, a?
-Beba: M nefam pofamfmfm iffe u Beffin uffofo

- Razjareni Kum: A u kurac i to sve, daj jednu za naše gošće (mazi riđu kovrdžavu kosu na svojim preponama, koja se pomjera gore – dole)! Bagzi pusti onu od Baje „Zvali smo je Natali i svi smo je vatali“!
- TO TO , AJMO SAMO ZA MENE NATALIIII!
Razjareni Kum: Dobro je Pešićeva, iskuliraj, koji ti je kurac, zoveš se Vesna, smanji malo sa kokom, i sjaši sa Vuka, potrga mu bradu...

Legija: Momci, ovako ćemo, ja sam se čuo sa strancima, saznajte za te vizije, šta je umislio Đinđić, ako ne saznate, ima Zveki da saznaje, poslije sve ima da ide po udzbeniku, 'aj sad stigli rakovi, ako neko zna kako se to jede....

   

Otimanje mlade

Običaj nastao u vremenu kad se samo pravi muškarac mogao ženiti. Vrijeme kada se ljubav morala zaslužiti. Ali ne kao danas kad ti djevojka kaže kako ne daje na prvu loptu već se moraš potruditi, a imaš vremena dok na njen astal ne padnu ključevi od merdže ili neke spirine smućkane u onoj barmenovoj limenoj kantici. Muški, srčano, do koske da zagrizeš i da zaslužiš.

Otimanjem mlade si dobijao poštovanje svojih prijatelja, njenog zaseoka, tj. njene uže i šire rodbine, jer u zaseoku su svi neki rod, svojih konkurenata. I što je najvažnije, dobijao si i njeno poštovanje, jer može nju ćaća obećati i hajduk Stanku, ali ti si otmicom pokazao da si spreman ići do kraja svijeta pa i više, ukrasti je ćaći ispred nosa, i to si spreman učiniti prije svih drugih pa je penjanje na nju i pijedestal pobjednika sasvim argumentovano . Iz tog poštovanja poslije se rađala ljubav i gomila djece. To je kao kad protivničkoj tvrđavi skineš zastavu i odneseš je u svoju tvrđavu.

Počinjalo je obično na zboru, eglenišeš malo sa njom, baciš abrajz, ašikuješ, pokloniš jabuku. Odeš da pitaš njenog ćaću za ruku. Dobiješ ruku najčešće, preko svoje labrnje. I onda uveče okupiš ekipu , razradiš taktiku, i po mladu, pa il' pukovnik ili pokojnik.

Danas je ovo ostalo samo huk vjetra kroz bukovu šumu usljed promjene sistema vrijednosti, razvoja Krivičnog prava i sličnih gluposti, pa ti preostaje samo jadikovka zbog kurve sudbine i pravljenje budale od sebe pod njenim prozorom.

Sjedio sam k'o sajla smotan u fotelji i blejio u tv. Sa moje desne strane sjedio je did i ispijao 8 čašicu rakije uz šolju kave...

-Mili Bože, samo se pitam oš se ti ikad uspjeti oženiti tako metiljav i smotan, po vazdan pred ovim drndalinama, jeb'o te ćaća što ti pokupova. Tačno mi žao one rakije što sam je odvojio kad si se rodio, prije će je bardak popiti nego ja.
- Ne nadaj se dide, nemam posao, nemam stan, nemam auto, nemam ni pare, pa kao logična posljedica toga nemam koga ni oženiti. Go sam k'o pištolj!
-NJEMEM NJANJ , NJENJAM MAUTO, NJEMAM ONO NJEMAM NJONJO! MRŠ STOKO! Mi smo bolan iz očiju krali cure, otimali, ja sam bio glavni u srezu za isplanirati otmicu. Ja bolan kad se nađem na seoskom putu za kakvom mladicom a ona vodi blago, ja odma za guz ščepam.. Viče ona: „Nemoj uteče mi blago“. A ja velim :“Ma pusti blago zna ono đe mu je štala!“. I namah za grm. Joj kakvi ste vi bezmudi, ništa, samo se pravdate, u moje vrijeme ženu nisi smio do zadruge pustiti samu, triput bi je pojebalo u jednom pravcu, a vidi vas! Sad ću da ti pripovjedim kako smo išli oteti mom kumu ženu...

Ošacovo on nju na zboru, tražio od ćaće ruku, ovaj nije dao. Još snijeg bio. I mi odlučimo nju ukrasti. Sve ja razradim plan, kako se riješiti paščadi u zaseoku njenom, pa nadalje. Priđemo kući, osmotrimo, bacimo se na prozor. Mala otvori, mi odmah za ruku, i trk! Al' kurac! Jeb'o joj pas mater,i onu spavaćicu zakači se na prošće, a ona u trku, pa kad je to zaparalo, pola zaseoka se diže odmah. Ostade mala na prošću visiti, trga jadna onaj proštac, a braća i rodbina već dostigli punu borbenu gotovost.

-Pa jel uspjela odvaliti proštac?

-Nije ona , ćaća njen, i to meni preko leđa. Taman kad smo im odbili prvi napad, nađošmo se između dvije vatre, došla još jedna grupa krasti mladicu. A sunce ti jebem pa ti ne znaš s koje te strane biju. Mora da nam je neko ubacio „krticu“. Samo šiju, k'o singerica. A mlada onako izbeućena nadu bježati bosa preko polja , taman je kum upozori da je može nešto ubosti, kad ona stade na bocu, blebnu, jeknu brate k'o ovca. Kad smo vidjeli šta je bilo, morao sam budućeg priku ošinuti ušicama među oči samo da dobijemo na vremenu i pokupimo mladu da je nosimo. (navi malo rakije)

-Stani dide kakva boca, sad si rekao da je bio snijeg...

-MURŠ! Kakav snijeg kakve pičke materine. Janja k'o anđeo gdje stane nogom tu odma' jagorčevina i ljubičice niču k'o da je Vrbica. Nego druga nas muka uhvatila, doćeralo nas do duvara, nemamo kud bježati, mi na litici a pod nama Vrbas... Veli njen ćaća : "Taj ne kosi niti cijepa drva , nisi njemu ćeri ni zadnja ni prva". No se lijepa ljubovca ne da prevariti pa veli:" Niti kosi niti vodu nosi , ali zato druga posla znade, džaba ti ja govriti sade. Il' ću njemu il' kanjonu Vrbasa, a kum da nam bude ovo momče što je visoko kao bor, a plemenito k'o iz juačkije pjesama"- sve upiruć prstom na me. Pogodi me brate ko Mijatović prečku... I ja onako gledam, nema druge, ja kuma i kuma- Janju i skočimo mi sa one litice, sunce ti jebem padao sam k'o Alisa u Zemlju Čuda.
Kasnije smo, morali kriti mladu u Aleksinom svinjcu dok se nije potjera smirila i utanačio miraz.
E tako se to nekad radilo. Deder natoči još jednu da sperem ovaj mulj iz grla.

   

Mirenje prijatelja

Jedini častan potez čovjeka kojem je ukralo ćerku. Priznavanje poraza. I jedini logičan potez, s obzirom da su šanse da vratiš mladu jednake šansama da se zakrpi rupa u budžetu Srbije. Odavanje poštovanja herojskom podvigu đuvegije i mirenje sa sudbinom. Na kraju krajeva nisi Murinjo pa da ne priznaš da si nadmudren. Dokaz da za istinsku ljubav nema prepreka.

Običaj je takav, da odeš , kao, sa ciljem da vratiš, sopstvenom voljom otetu, ćerku za udaju, pregovaraš sa prijateljim, priprijetiš, mudruješ i na kraju te budući prijatelj ponudi rakijom. E tu je začkoljica! Ako prihvatiš rakiju pomirio si se sa sudbinom i fešta može da počne, ako ne prihvatiš- prihvatićeš jer se mlada svakako ne vraća kući.

Sjedi sine da ti pričam kako smo pregovarali za Janju kad onomad su je došli njeni vraćati...

Bilo onako neko bljuzgavo vrijeme, predveče...

Znali smo da će Janjin ćaća doći da je vrati kući, unaprijed smo se spremali za naporne pregovore, on je trgovac , a ipak nam je zvuk tenkovske čaure okačene umjesto zvona na struzi svima provukao jezu kroz kosti. Došli su budući prijatelji...

-Ooooo barveče prijatelju, izvolite u kuću, ne morate se izuvati!
-Nismo mi prijatelji, doš'o sam po ćerku, nema potrebe da se prijateljimo.
-Čekaj bolan, prika, deder sjedi da prozborimo koju, jeb'o mu ti lepetnjak pa normalni smo ljudi! Oš rakiju! Ženo postavljaj sofru nemoj da se narod ibrati!
-Ne budi lud, kakva crna rakija, ja bez Janje ne idem.

Utom se baba upelja...

-De bolan prijatelju, nemoj onako sjediti, uzmi pite vidiš da je k'o duša, evo i suvarka sam urezala da zamezite malo, more biti da ste se isputili, daleko vam je zaseok. Prijo, pusti njih muškiće neka pričaju, 'oćeš ti pivo , rakiju, varenike...
-Neću rakiju, a nije mi pivo po volji, sad sam udrobila raljiku varenike, pa me pritislo, da nemaš možda turšije da proguram!
-Nemam, nismo ove godine imali divljakinja za turšije, 'oćeš Nektar ribizlu?
-More, pa ćemo poslije vidjeti za ostalo...

-Žene, nijedne! Idite prebirajte pasulj, ovo su ozbiljne stvari! Recite ostaloj čeljadi pred vratima da se posluže kad je žena iznijela k'o pred kosce! Prika izvoli, 'oćeš rakiju?
-Neću rakiju, u zavadi smo, i nema t...
-Vala prile, kako si se nadovezo na tu pitu ne bi se reklo da smo u zavadi, k'o da za se bacaš...
-Ne prekidaj me! I nisam ja u zavadi sa tvojom pitom. Slušaj, ja sam došao po svoju ćeru, ja sam nju obeć'o drugom, samo što me ovaj tvoj bezijak zajeb'o. Zajeb'o i nju, ona naivna, dijete, šta ona zna...Navuk'o mi sramotu u kuću, neću moći ni na zbor ni među ljude.
-A prika, težak si ko prikolica đubra! Nemoj džaba larmati i bromzati po kući. Djeca se vole. Nemoj bolan biti nečojek, grota je! Ne bih rekao da je ova tvoja brašna naivna, poskočila je ona za dobrog momka. Mlad je, jak k'o konj. Najprije ćeš se riješiti sramote ako ostaviš mladu đe jest! A uvijek sam ja njemu da uporan jeb. UF IDI ŽENO U PIČKU MATERINU ŠTA ME VAZDA ČEPAŠ POD ASTALOM, ŠTA SAD 'OĆEŠ, JEBLA TE NED'LJA!

-Ode nešto u kuhinju...Slušaj, skraćuj pregovore kako znaš, prija k'o motorka mješavinu troši, sve pije i sve jede, neće nam ostati mrva za noktom.

Utom narediše da se dovede Janja koja je bila sakrivena u golubarniku pošto smo očekivali raciju u svinjcu...

-Janjo ćeri, reci je l' ti milo da ti ostaješ sa ovim ovdje?
-Jeste oče, što mi milo to mi se i snilo, on se meni doima još od prije tri zbora, nemoj nas rastavljati očiju ti, zagegaću se pod kruškom.

-Eto prika, čuo si, 'oš sad rakiju pa da se izljubimo i izmirimo?
-Daj rakiju!

   

NVO „Srce“

Ova NVO bavi se spašavanjem poniženih, usamljenih, očajnih, i svih drugih pičkica koji svoj život žele da okončaju samoubistvom.

Samoubistvo kao čin nikad nije imalo podršku u društvu, bar ne onom normalnom. Ali , eto sa mijenjanjem sistema vrijednosti, i prelaskom u demokratiju kao novi oblik političkog režima i „najveći stepen idiotizma“, od samoubica se prave kojekakvi heroji, paćenici koji se ne snalaze u ovom okrutnom svijetu, njihove patetične poruke o razlozima napuštanja tog istog okrutnog svijeta postaju predmet romantike između fudbalera i Vuka Jeremića na Tviteru.

Postojala je ta dilema da li je to kukavičluk ili hrabrost, jer ipak treba stisnuti muda pa oduzeti sebi život... Međutim, istorija i dobri običaji preldžijstva i domaćinluka nas uče da je to kukavičluk i sebičluk, jer samo sebična pizda može ostaviti goluždrave tiće nenaranjene i nezaštićene na vjetrometini tog istog okrutnog svijeta čiju težinu on, kao, ne može da trpi, samo bezvoljna sisica može da kaže da nema razloga za život i borbu. Nekada, samoubicama popovi ne bi davali opjelo za pokoj duše a porodica bi ih proklinjala.Kod nas u selu došao pogrebnik da okupa mrtvaca , pa kad je vidio da je ovom dignut kurac, pitao je l' se objesio, porodica rekla da jeste, on pitao jesu li ga prokleli, ovi rekli da nisu, on se pop'o na čovjeka, klekn'o na prsi pa kad je sta jadniku vezati šamare i kletve u mrtvi čvor, jedva smo pokojnika oteli). Što kaže, moj did: „Neradnici bolan! Ne znaju šta će od sebe, ništa ne rade, pa se odoše ubiti!“

Sad dolazimo, konačno, i do NVO „SRCE“ koji treba da pruže pomoć samoubicama, sad da li će pomoći da taj skoči sa mosta ili da siđe sa struge, to, kao i mnogo štošta drugo, zavisi od onoga sa druge strane žice. Jer da je taj naumio smandrljati se, ne bi on nikog zvao, tako da mu treba reći:“ILI VIDI SAM SA SOBOM, ILI SKAČI PIČKA TI MATERINA, ŠTO SI MENE ZVAO, OLADI MI SE PITA!“
Al et, nek i oni rade nešto da se ne poubijaju od dosade!

Te noći sam pokušavao da gledam nešto što nazivaju fudbalom i zmijoglavog Mudrinskog kako iz desetog dodira sa loptom pokušava da obuzda svoje pokrete. Nije išlo! Da se ne bih nervirao otišao sam malo da prošetam... Kao i obično ruta je bila do mosta i nazad...

Nakon nekog vremena provedenog na mostu, zagledan u udaljena žuta svjetla moje kasabe navio sam se preko ograde da raknem šlajmaru izazvanu kvalitetom „Morave“, jer su me učili da ne valja pljuvati po putu, odmjerim visinu mosta još jednom, kad sam iza sebe začuo cik neurotičnog ženskog glasa:

-NE SKAČI, NIJE VRIJEDNO TOGA, JOŠ SI MLAD!
-Šta ti je koju pičku materinu, 'mal se ne skra' od straha, šta vrištiš?
-Nemoj skakati, samo nemoj skakati!
-Kakvo skakanje ženska glavo, gled'o Zvijezdu pa došao ispušiti jednu na mo...
-Ma nije Zvijezda vrijedna toga, oni primaju pare i ne trude se, boli njih uvo, a ti se zbog njih nerviraš!
-Jesi to matere ti pričala sa mojom materom o ljubavi prema klubu, i ostalim sportskim stvarima, a lijepo sam joj rekao da se javlja isključivo u pitanjima poljoprivrednog karaktera?
- Ne ja sam Monika iz nevladine oraganizacije Src
-MA MARŠ U PIČU MATERINU I TI I NEVLADINA ORGANIZACIJA, JEBALA VAS SONJA LIHT KAKO VAM NE DOSADI NAPADATI SVE ŠTO JE SRPSKO...
-Ne! Mi se pomažemo ljudima koji se hoće ubiju!

Vidim ja ova ozbiljna...

-Nema potrebe da mi pomažeš, sam ću se ja surduknuti, samo se ti odmakni tri metra k'o za živi zid...
-NE NE NE NE! Mi vas spašavamo!
-Ma spašavate vi moj kurac, ja sam naumio blebnuti, ima da odskočim od ledine k'o da sam na Vimbldonu! Kako bi me ti spasila majke ti? Sad odoh...

Prekoračim jednom nogom ogradu...

-STANI! Ja sam već trojici spasila život u ovoj organizaciji , isto ovako, daj da pričamo, molim te reci šta te muči?
-Ja sam deset godina radio na brenti kod Đure, mal' mal' nekog uvati cikular, pričepi ga građa, otme se motorka, spasio sam 21 život i 76 prsta, cirke! Pa se ne kurčim!
'Ali evo, probaj, pričaj sa mnom, iskušaj me...

Prekoračim i drugom nogom...

-'OŠ DATI PIČKE?!
-MARŠ SELJAČINO!
-U NABIJEM TE NA KURAC NE BI MI DALA NI DA MI JE POSLJEDNJA, JEBEM TI MATER, 'AJ MRŠ DA TE NE VIDIM , AKO PADNEM OVAJ TIKET ZA 400 MARAKA, NEMA POTREBE DA DOLAZIŠ!

   

Snimanje sahrane

Jos jedna novotarija nastala suprotno logici i dobrim običajima domaćinluka. Kao osnovno pitanje nameće se sledeće : Ako su ljudi počeli da snimaju svadbe da sačuvaju od zaborava pokoji lijep trenutak prije sudbonosnog „da“, za koji kurac su počeli da snimaju sahrane? Donekle se i može objasniti situacijom da je neki od potomaka zaposlenjem u inostranstvu i nesluhom za osjećanja kapitalističkog Zapada bio spriječen da oda posljednju poštu pokojniku, pa je to želio da učini na ovaj način. Mimo toga, teško da se može naći objašnjenje zašto neko želi da iznova i iznova gleda dragu osobu kako leži u sanduku po dana, a onda kako se na istu baca ilovača, i utabava se dobro.

Sve je eskaliralo sahranom Jove Grahovca ponosnog oca još ponosnije budale Ilije Grahovca među narodom poznatim kao Zmaj od Šipova, videom koji je svojevremeno potukao sve rekorde gledanosti , pa čak i Severinin pornić (a eto, gdje je danas on a gdje ona, što dovoljno govori o značaju reklame), i podstakao na ovakav čin još više budala.

Pri dolasku sa bauštela u poštanskom sandučetu me sačekala koverta, majčin rukopis, znam, jer sam je ja učio slovima. Ušao sam u svoju iskušeničku ćeliju, otvorio...

„Dragi sine, kako si, jesi li gladan? Čuvaš li zdravlje, nemoj se plao naprezati, Švabo nema duše, satraće te. Nemoj ni zbog nas, dovoljno nam je i ovo što nam šilješ. Mi smo dobro , samo se nesreća natmuri nad našim ognjištem. Ćaća ti je umro. Našlo ga mrtvog sa one njegove dvije vrdalame u kući, niko ne zna šta je bilo. Bio i vještac vršio obukciju. Bili, bolan, pjani, tu nam ne treba obukcija ili kako joj se već viče. Dao ovaj vještac i nekve nalaze, veli da su našli tri osobe (tvog ćaću, Milorada, i Stevana) mrtve u zadimljnoj sobi, jednog kako leži kraj vrata, jednog pod jorganom a jednog kraj frižidera. Pa jope veli da je bilo vako : Sjedili oni naveče na prelu. Zima i jeste, nema se šta raditi, dosadno. Karte im nisu bile zanimljive poslije 2 i po litra rakije, pa su se rijšili da se takmiče ko će više izdržati u dimu. A ti znaš svog ćaću i ovu dvojicu kad nešto pijani riješe... Elem, ustanu, izvuku ror i okrenu u sobu i nahajcaju vatru. Poslije nekog vremena kad vise nisu mogli izdurati, jedan se sakrio pod jorgan, tvoj ćaća turio glavu u zamrzivač pa otud uvlačio vazduh, a Milorada našlo kraj vrata pa sumnjaju da je prislonio onu svoju nosurdu na ključaonicu ne bi li se nasrk'o svježeg vazduha. Veli vještac: „Da naši sportisti imaju ovakvu želju za pobjedom donosili bi po sto zlatnih medalja sa Olimpijade!“

Eto, sa'rana je sutra pa ti vidi i ako moreš dođi.

Ustanem, popijem jednu ćaći za pokoj duše. Jedna suza mi pobježe iz oka... Saberem se, nazovem šefa, niti mi on da slobodan dan, niti ja mogu stići na sahranu, ipak se ovom najebem mile majčice pa se sjetim da u selu ima onaj Milentija što je vavijek nešto slikao, a vele otkad je nabavio kameru, švaleracija u selu skoro da i ne postoji, nazovem njega...

-Alo Milentija! Je l' me čuješ! Umr'o mi ćaća! Ej, 'aj Krsta ti, snimi mi sahranu, pa pošalji da pogledam, pare nisu problem dok dobijem kasetu, šaljem.

Nakon par dana stigla i kaseta, ja upalio...

-ALO MILENTIJA! KRVI ĆU TI SE NAPITI KAD DOĐEM KUĆI, JEBEM LI TI SUNCE, IMA DA TE KOLJEM KRMEĆAKOM , I TO SA GORNJE STRANE!
-ŠTA, NIJE TI JASNO?! E BIĆE TI JASNO! PA JEBO TI SESTRU SVOJU DO POLA KASETE ĆAĆU NOSE U SANDUKU, OD POLA KASETE ĆAĆA NOSI SANDUK! MA NA ČENGELAMA ĆEŠ VISITI KAD DOĐEM DA VIDIŠ KAKO SAM IZUČIO ZANAT!

Veli da mu je nestalo trake dok je snimao, pa morao nastaviti sa druge sahrane, pa se malo zajebo u montaži i da će naći neku đe nema ćaće pa namontirati. Gratis!

-ETO ME TAMO KOLIKO NOĆAS! POKOJNIK JE SVETINJA, I SAM ĆEŠ SE UVJERITI!

   

Speed

Jedina droga koju Crnogorac ne bi nikad uzeo.

   

Akademski apsolvent

Koliko god menjali odeću i političke stavove, koliko god se u svojim ništa-niko-hermetiko nadfilozofskim mislima kretali od veze između Kontovog pozitivizma i Marksovog Kapitala do Ruške Jakić i Kreacionizma, nikad ne menjaju svoj broj. Jok to. Akademski apsolventi kao krem našeg društva obogaljen greškama sistema su decenijama jedna mrtva konstanta.

Da pojasnim.
Akademski apsolvent obično ima jedno od onih pevljivih imena koja se daju moćnim rendžerima, likovima gej romana s početka dvadesetog veka, satanističkim aktivistima i narodnjacima-anonimusima sa stajlingom Lorda od Grejstoka u civilu (Damjan, Marijan, Adrijan). AA ove godine puni trideset, kao i sledeće. Iako je za 10+ godina studiranja potpuno apsolvirao osnove svog smera, tektonske geodezije, zbog teškog položaja u društvu i skorašnjeg kraha bliskoistočne berze još nije izašao na kraj sa tih desetak ispita. Ali planira da se posveti tome odmah posle sledećih izbora, na kojima će aktivno volontirati.

AA ima problem. On u sebi nosi iskonsku ideju, uberideju, esenciju idejstva(!), kako da svet učini boljim mestom, ali zbog malograđanske sredine i zastarelih shvatanja vladajućeg mentaliteta, nikako ne dobija sredstva da pokrene dotad neviđenu kulturološku revoluciju. Misliš da će te smoriti pričom o struci? Varaš se. To neće ni pomenuti. Nikad. Ako uđeš u vrzino kolo razgovora sa akademskim apsolventom, vrlo brzo ćeš, o, nedužni slušaoče, saznati ime svakog od masona koji stoji iza svega u šta veruješ. Pored toga ćeš naučiti dosta i o pravilnoj ishrani, klimi Ostrvske Republike Nauru i vrstama sira. Ispričaće ti pola diskografije jedinog benda koji je ikada znao da svira i koji se raspao početkom osamdesetih u Zakavkazju, gde je i osnovan, kao i spisak industrijskih proizvoda koji su paravan za najraznolikije lobističke andrkavr kampanje.

Nego, da vidimo šta još, pored šmekerskog osmeha i citata s Diskaverija, krasi našeg junaka.

AA ima dugu baršunastu kosicu i šarm kojim obara s nogu devojčice. AA ima 10 godina mlađu devojku i loše potisnute komplekse. Ćalov auto i prazan novčanik. Zgužvanu kutiju plavog Bonda. Reklamni upaljač. Trideset dina za sobom i nikakav plan. I, da, umalo da zaboravim, ima i bradicu. Ne običnu, naravno. Isfazoniranu.

?
+425
41
definicija