Prijava
   

Igra velova

Žena koja se nazire ispod, obline koje prave oblik pokreta u svilenoj košulji i koje se samo okrznu o tvoju maštu, ne dodirujući je, bez srama i stida, ni ne znaš koliko je sve to baš tako ukomponovano baš da ne bi privlačilo toliko pažnje. Samo najpažljiviji uočavaju šta se u stvari dešava, a to je da velovi imaju svoj ples i ritam koji tera na razmišljanje više od utegnutih tela zgodnih ženskinja, jer tamo nema pitanja više nego prvog utiska i znaka uzvika, obaveštenja i informacije, previše toga u jednom trenutku, kao šok, kao epileptični napad, koji, ako ne izdržiš zatupljuje, utisak koji ostaje možda dan ili dva ili duže, ako baš tada odlučiš da razmišljaš na tu temu, ovde se pitaš u beskraj, ali potpuno tiho i muklo ti se ta misao podvlači pod svakodnevnicu i ostane zabeležena i markirana u podsvesti, ta radoznalost o suštini, ali pre svega širok spektar mogućnosti onoga što bi mogao da vidiš. Ali, ti ni ne želiš toliko da vidiš koliko se u stvari pitaš, pa možda je to i kao mikronska zaljubljenost, kada vam se u prolazu samo lagano okrznu pogledi i ostane to, ne pitaš odakle je, ko su njeni i ko je ona, ostane ipak nešto utkano u taj dan i taj neki miris svega u tom trenutku na tom mestu. I to se zabeleži negde. Taj ples dezena, materijala, svetlosti, igra boja i vetra u njenim vlasima i valovima velova, možda se čestice tog pliša savijaju pod prstima i ostaju tamni tragovi. I pamuk je prilično mek u tihim zimskim noćima, i greje, jer izgleda tako nežno i deblje nego obična pamučna majca koju odavno ne nosiš. Ovo je pamuk posebne vrste. Način na koji se savija samo na njoj je način na koji se zakrivljuje prostor u tom trenutku. I arapkinje znaju to, ali ne vole boje, one skreću pažnju sa ličnosti. Međutim lagana igra velova na vetru Sahare dodaje čaroliju tim ženama dubokih crnih očiju. Možda ni ne obratiš pažnju, samo prođeš bez pitanja, bez razmišljanja, to je bila i poenta, čija mašta ne nadoknađuje ono što je skriveno i ne treba. Ovo je samo za one koji vide šire i dalje od onoga što im pogled dozvoljava. Možda i to što vide ne važi stvarno, ali zar je bitno. Na kraju stvarno i nije toliko bitno šta jeste, već šta može biti.

http://www.youtube.com/watch?v=C3lWwBslWqg

   

Amor

Lik koji gde god da se pojavi, dvoje se smuvaju. Čak i na sa'rani. I to minimum dvoje. Zavisno od količine slobodnih napaljenih ljudi. I čak se mnogi i venčaju, ni ne sluteći blagoslov gorepomenutog. Oni to nazivaju sudbina, Amor to naziva prokletstvom (iako se ponosi tim darom napaljivanja ljudi ili bar da vidi to nešto u njima), jer ni jedno od to dvoje nije on, a voleo bi. Možda i kad razmisli ne bi, jer Amor je jedna picajzla obična i nikako da priđe, kad mu se neko sviđa makar malo. Svi imaju mane, on to zna, ali isto tako i zna ko će da omasti brk to isto veče.

Vidiš, vidiš onu tamo devojku
-Koju to?
Pa, onu koja me je malo pre gledala dok smo prolazili.
-Da šta s njom?
Večeras će ona da se smuva sa nekim tamo likom. Pazi šta ti kažem.
-Kako znaš?
Čim mi zapala za oko, gledaj samo.
-A zašto ne priđeš?
Pa, i nije nešto.
-A zapala ti za oko?
Da, ali nije nešto. Čak malo frflja dok priča.
-Bože, koji si ti nesretnik.
Baksuz.
-Ma, kakav baksuz, samo nešto izmišljaš.

   

Samo reci "tako je"

Posprdni odgovor na pitanje koje je odgovor na pitanje: "je li tako?" koje označava početak razgovora s tobom in medias res, a samim tim i njegov kraj, jer nisi hteo odmah da sarađuješ i bezpogovorno se složiš, u znak podrške prijatelju koji se raspravlja ili sa sagovornikom, ili sa sobom, ili sa izmišljenim likovima.

.. I tako ti ja kažem, Milojka, moja, sećaš li se ti kad sam ti pričala kad sam onom mom Ivku rekla da ne razmačinje zavesu, pa videće nas svet, a on ka'e kao, neka neka vidi, a ja reko, pa onako od majke rođeni, a on kao, pa nek vide, ako im se gleda, i mi da zapratimo trendove, svi golišavi idu i ja ti tu kažem, nismo, Ivo moj, toliko više mladi, pa zar ne? Da prođu i vide, tako ... Pa, zar ne? Je li tako, Darinka?
-Molim? Šta je li tako? Štrikam, ni ne slušam šta vas dve tu šućorite...
-Ma, samo reci "tako je", a ni ti više nisi tako mlada kao nekad.
-De, nemoj zajebavat.
*
-Mislim da je Dekart sto puta bolji od Paskala. Ne znam. Paskal mi je nekako veći smarač. Šta ti misliš?
-Ma meni su isti. Je li tako, babo?
-Tako je, sine. Svi su oni isti, da tebi tvoja baba ispriča...

   

Razvodiš se od mene?

Uzvik iznenađenja. Nakon toliko viđanja i dana, konačno je došao i taj dan da prikupi sve ono što smo od prijatelja do sada pozajmili i vrati sve to odjednom. Nešto se desilo u tvojoj glavi, ne odlučuje se to tek tako.

Zdravo!
-Ej, doneo sam ti nešto.
Šta je to? Je li to nekakav poklon? Što to...?
-Ma jok, setio sam se da ti vratim.
Vidi, a koliko sam ovo tražila... Znači, to je kod tebe bilo sve ovo vreme? Ovoga se ne sećam uopšte...
-Da, da...
Nego, reci mi sad pošto si sve to skupio... Je li se ti od mene razvodiš ili?
-Pa... Konačno sam rešio da raskrčim malo sobu i to.
Aha... Jesi li našao hrčka Gašu?
-Mislim da ga je pojeo moj mačak.
Primi moje saučešće
-Hvala. Ali mislim da je Ciletu sasvim prijao.

   

Borbeni redovi

Prvi redovi na koncertu ili nekom sličnom događaju gde je gužva ogromna i gde postoji ograda za koju možeš da se uhvatiš, a da se ona ne prevrne. Tu uglavnom treba staviti gromade, ljude sa širokim leđima (po mogućnosti bodljama na njima) i ratnom opremom kako se rulja ne bi otela kontroli. Umesto toga, uglavnom su tu nejake i male nezaštićene devojke, koje se svojim slabašnim ručicama drže za ogradu, a iza njih poneki muškarac, a iza ovih besna rulja. Ako je koncert tu u trećem redu je uglavnom neka šutka i guranje na kub, što dodatno stišće masu, što ne izlazi na dobro. Tu ne smeš da pustiš ogradu, da ne bi neko pao, jer uglavnom, kako bi ljudi ostali na nogama, ovi u borbenim redovima moraju da se odguravaju konstantno od ogradu i da imaju jaka leđa kako bi se održao balans mase.

   

Koga lažeš?

Retoričko pitanje koje sagovornik postavlja osobi koja nije svesna svoje nesvesti. Pravi se da nije siguran da li njegov sagovornik laže njega ili sam sebe, a zna da je oba. Verbalni šamar koji te budi iz izmišljanja i potseća da treba nešto preduzeti po tom aktuelnom pitanju.

-Ma, da, ionako ne bih bila s njim, vidi kakav je, ružan i glup, a još se ugojio sto kila, otkad je sa onom... Onom.... Sad da me pita, ne bih bila s njim.
-Mico, koga lažeš?
-Šmrc! De, dodaj mi onu tvoju dunju iz špajza, ubiću se na mestu.
-E, nemoj mi ovde umireš, juče sam čistila, bili majstori.

   

Masna fleka na staklu

Užasna istina o materijalnosti. Jer, zamisli, čisto staklo i nešto mrljavo na toj čistini. A zamisli tek te užase tog mikrosveta, te male organizme koje se hrane još manjim stvarima, plivaju po toj masnoj fleci na prozoru i nešto se domunđavaju. Čitav jedan svet na toj čistini. Mislim, lako je zamisliti savršeni pejzaž, savršeni horizont na kojem sunce sija u najsjajnijim tonovima od crvene do ljubičaste, ali zamisli masnu fleku na tom horizontu. Ništa gore. Kao da ništa nije sveto tom umetniku koji se usudio tako nešto savršeno da ukalja svojim prozorima. Nekad zbog te jedne masne fleke ne želiš da razmišljaš više o onome što vidiš oko sebe. "Nek bude sve masno i prljavo, ja ću živeti u svojoj glavi", rekao bi jedan neuki foton tvoje čiste svesti. Jer je tako logično i najlakše izbeći suočavanje sa masnim flekama i tim mikrosvetovima koji ništa nisu manje bitni od nas. Ne, one su bitnije čak. Imaju svoje procese, volju neku, postojanje.

Nastavnica: I deco, to vam je svet oko nas. Bakterije su svuda, po stolovima, na vašoj koži, ti mali organizmi, malecke egzistencije, koje obitavaju na mestima za koja vi ni ne znate da postoje, kao da znaju sve, kao da vas posmatraju noću dok spavate. Hrane se vašim kiselim mlekom, zato ga držite u frižideru, ali ni to nije najsigurnije mesto. Bičari i trepljari se hrane njima... Radićemo ih sledeće nedelje.
Učenik, zelen u licu: Nastavnice, nije mi dobro....
Nastavnica: svuda su, ponavljam.
Učenik baca peglu.
Nastavnica: I sad imamo još više mikroorganizama.

*

Dragi, kako si mi ulepšao odmor, hvala ti na ovom iznenađenju, ne mogu da verujem, jako jako sam oduševljena. (primećuje flekicu na prozoru). Ovaj... Nego, da li bi sišao dole da mi kupiš pomorandže? Užasno mi se jedu, a nismo poneli, molim te.. Hvala ti...
(on odlazi, ona grabi krpicu i briše mali vidljivi trag stvarnosti na idealnom pogledu)

   

A sedmog se dana bog odmarao i gledao ljude kako rade...

Moto svih onih koji se sete kako im je kuća u haosu tek u nedelju. Preko nedelje oni ni ne primećuju šta se dešava oko njih, jer su zaokupljeni svojim poslom, fakultetom, brinu o svakodnevnim stvarima, tipa, da zarade i da nauče nešto, itd. E, nedelja je jedan od najdosadnijih dana u nedelji. Prema Bibliji, bog se odmarao 7. dana od početka kreacije. A pošto ljudi vole da se ugledaju na Boga, onda bi i oni da odmaraju sedmog dana. E, ne lezi vraže, tu sad dolaze oni koji su tek 7. dana primetili haos oko sebe. U kapitalističkom društvu u kom živimo, tako nešto je neminovno, ako si naročito INFP, ko god da veruje u tipove ličnosti od Junga. No, treba zapamtiti da nije isto kreacija i čišćenje kuće. Ali nema ni to veze. Ako ostaneš u kući i gledaš haos, pašćeš u depresiju, ako izađeš napolje da pobegneš od haosa, pašćeš u depresiju, jer nema nigde nikog i ništa ne radi što treba da radi. Samo par njih šeta pse. A još ako je kiša, nema ti spasa. I onda to što si nedelju dana kreirao (haos) prosto bode oči i moraš nešto da uradiš po tom pitanju. Kao što se bog divio svojoj kreaciji, tako ti ljudi kojima se prljavština kreirala u kući, jer prosto, takva je prašina, ona je tu da se ne bismo dosađivali ceo dan, ti ljudi će da se odmore od drugog posla, a late krpe, kako bi odmarali oči od viškova, koji sami dođu, bez da se zovu.

-Jao, sutra nedelja...
-Jao, prekosutra ponedeljak...
-Nedelja je gora. Nema šta da se radi. Nema nikog. Sediš i seediš. Dosadan dan.
-Ma, šta me briga, ja znam da se bog sedmog dana odmarao i gledao ljude kako rade... To što pričaju da se ne radi, to je samo izgovor. Ne bi se prljavština stvarala sama kad bismo trebali da sedimo skrštenih ruku nedeljom.
-Ali ne smeš da radiš nedeljom. To ne valja.
-Bapske priče, već sam ti rekao zašto. Ako u nedelju ne radiš ništa, ponedeljak će teže da ti padne. Osim ako nisi bog. Onda, šta se dešava kad za šest dana kreiraš svet, u nedelju se odmaraš i posle, šta radiš opet?
-Pa imaš posla sa ljudima... Znaš ono, diktiraš zapovesti i to...
-Aha, znači zezaš se opet sa fakturama i raznim dokumentima. Jao, ljudi... Kamo sreće pa sam i ja jedan od njih.... Zato radim i nedeljom, kako bih imao da zabavljam boga.
-Hah. Ja ću iskoristiti ipak situaciju za nerađenje ničeg.

   

Unutrašnje javno mnjenje

Što Ameri kažu false consensus. To je, jednostavno, kada misliš da svi misle kao ti (uprošćeno), ali naravno toga nisi svestan i onda ti likovi i forma ljudi koje srećeš i za koje to misliš postaju fantomi tvog unutrašnjeg javnog mnjenja (UJM, u daljem tekstu). Dešava se često da osoba koja spori sa svojim UJM-om priča u množini, pa dolazi do zabune. Nekad je neko možda i postao sledbenik nečijeg UJM-a, ali dalji podaci o njemu nisu zabeleženi, veruje se da je ta osoba završila u zatvoru, ludnici ili na šalteru, s onu stranu stakla iza one rupe i takođe ima unutrašnje javno mnjenje. Razvijeniji slučajevi UJM-a su oni kojima se članovi uopšte ne slažu međusobno i ne mogu da komuniciraju jedni sa drugima na pravi način, tj. da se dogovore, pa dolazi do poteškoća u funkcionisanju na dnevnom planu. Oni koji gledaju pinkove i grandove potencijalna su žrtva UJM-a Željka Mitrovića i njemu sličnih (ali ne istih, podsetimo da su i oni žrtve), kao što vidimo ujm se prenosi tradicijom ponekad, kao virus. Tako se formiraju razne grupe.

-Uopšte nam se ne sviđaš.
-Kome vama?
-Meni i mojoj babi.
-Bako!
-Molim sine?
-Da li vam se sviđam?
-Jao, dušo, ko lutka si.
*
-(unutrašnji dijalog: Odlučila sam. Kupiću ove roze. Ili crne. Ili ipak roze. Ili crne. Jao, nemam para za oba para. Ili roze.) UF!
-Izvolite, gospođo?
-Razmišljam... Hmmm...

   

To je ispod mog nivoa

Rečenica koju najčešće izgovaraju ljudi koji previše idealizuju stvarnost. Čim si ovo izgovorio, znaj da je najbolje sledeće "ćuti di si jer ni za di si nisi". Ljudi su skloni da o sebi najbolje misle i pričaju, to je neporecivo, čak i da veruju u to, bez trunke svesne samokritike-jer su to uvek drugi ljudi. Radiš, radiš nešto u ovoj šuntavoj državi, nešto malo, nije bog zna šta, ali kaplju neke parice. I onda hoćeš sve da promeniš. Ne, ljudi to neće prihvatiti, kritike padaju na ideje, razumne kritike, jer si pomalo umislio da si filzof, mudrac, propovednik i ti bi da prosvetljuješ. A zaboravljaš da je osamnaesti vek daleko iza nas i da je gotovo. I da, ipak, oni su nešto i radili, bilo je savršeno vreme za uzdizanje razuma iznad mraka verovanja u legende za malu decu tom jedan i tom dva Sada je vreme za snalaženje, a tu si u minusu, jer radiš sebi o glavi. I onda odustaneš od tih nekoliko hiljada uz prilično dobre uslove, jer je to ispod tvog nivoa. Umesto da se kao vidra provučeš kroz vrlo uske vode, godinama radeći na tome i zasijaš u punom svetlu, kad ljudi kažu: "Ne, ja inače ne volim da slušam taj radio, ali ponekad i uhvatim onog malog X, uvek ga slušam, jer je napravio nešto usred ovoga krša, zasijao je u punom sjaju originalnosti, čak i kada govori o temama koje su prežvakane, to radi drugačije od ostalih, na ovoj deponiji zvanoj srpski mediji". Da ne pričam o tome da ekstremni slučajevi ni ne žele da probaju nešto što je navodno ispod njihovog nivoa i tako čame čekajući nešto da padne sa neba. Neka idealna akcija, sa idealnim uslovima. Da im dođe neko i kaže:"Oduvek sam mislio da si poseban, evo ti posao koji si želeo"

-Ne mogu da radim u kancelariji, ja sam završio menadžment, želim da budem PR, to je ispod mog nivoa.
-Ma, probaj, radi nešto u životu, ne znaš gde to vodi, dokaži se.
-Ma, ne, imam sto drugih stvari u planu.
-Čekaj, pa dokaži im da si na višem nivou, možda te prebace na viši nivo, zašto ne vidiš kako se snalaziš sa ovim konkretnim, a malo lakšim stvarima, taman ćeš imati nešto iskustva?
-Ne, odlučio sam. Daću otkaz.
-Ali, nisi našao ništa bolje?
-Pa... Ništa. Ali odlučio sam. Mogu da odlučujem, jer sam odrasla, punoletna osoba.
-hm...

   

Školjka-boj

Osoba koja živi u ljusci sopstvenog iskustva i ništa što se njima nije desilo za njih ne postoji, ako pričaš o nečemu njihovom mozgu nepojmljivom, zbog ograničenog životnog iskustva i još nečeg ograničenog u kapiranju, proglasiće te lažovom i okolo pričati svima da lažeš.

-Jao, da ti pričam šta sam sanjala. Sanjam da idem ulicom i shvatim da je sve san i da mogu da letim i reko, hajde da probam i poletim...
-Lažeš. Ja to nikada nisam sanjao, znači da to nije istina i da je to nemoguće.
-Pa, pročitaj na internetu o lucidnim snovima.
-Nemoguće je, znam.
-Za tebe.
-Za sve.
-Odustajem... Kakav si školjka-boj.
-Šta je to?
-Ništa, to je nešto što se maže na leb.

   

Sediment

Fleke od raznih tečnosti po materijalu za učenje koje dokazuju:
1. Da nisi ispuštao knjigu iz ruku i kada jedeš, intenzivno si radio, učio bez prestanka i kao i ta hrana, znanje se nataložilo i u tvojoj glavi
2. Da si knjigu koristio kao podmetač, i
3. Najgora varijanta, mrzelo te da je skloniš sa stola dok jedeš i blejiš na internetu/igraš igrice.
Uglavnom kad vidiš kupus pomisliš na jedan, ali najčešće je pod tri u pitanju

-Ijao, matori, kakav ti ovo kupus od sveske, kako da ovo kopiram? Na prvoj stranici ogromna fleka od kafe, pa za tri stranice paprikaš neki, na sledećoj čorba od zelja... Nisam ti tražio sediment tvoje mesečne ishrane, već svesku iz mehanike.
-Vidiš li ti kako sam intenzivno radio...
-Šta lupaš, na igricama si po ceo dan, verujem da te mrzelo da skloniš sa stola dok si jeo...
-Pa, dobro, barem ne moram da brišem posle.
-...

   

Fascinantan lik

Ironično nazvana osoba koja ne zna da ćuti, a budući da je kvalitet obrnuto srazmeran kvantitetu, to o čemu ona priča je gomila nebuloza koje nikoga ne zanimaju u svakom trenutku, ali su kao sastavni deo života i misli, tipa, šta planiramo da uradimo sledeće, da li da jedemo ili da gledamo tv, šta nam se desilo, kanula voda na rukav, šta vidimo, čujemo i tako ti nebitni detalji o kojima gomila ljudi ne razmišlja nakon što se dese ili bar ne obaveštava ostale o svojim svakodnevnim dilemama. E, fascinantni likovi o tome najviše vode računa i trude se da svi živi i neživi oko njih budu u svakom mogućem trenutku obavešteni o tim stvarima. Ali to ni ne bi bio problem kada bi s vremena na vreme vodili računa i o tome da li to nekog zanima i da li bi želeo da sluša o tome da nije silom prilika na tom mestu gde jeste.

Prolazim kroz trpezariju ne bih li uzela čašu vode iz kuhinje i tu je taj fascinantni lik. Usput se preslišavam i razmišljam o drugim stvarima.
Fascinantni lik: Hej, znaš šta planiram. U dva sata ću da idem u kupovinu.
Ja: Aha...
Fascinantni lik: Iju, znaš da me zvala baba Živka danas..
Ja: ... (smorena faca, zaštoo me to zanima?)
Fascinantni lik: Ići ću na trčanje u deset sati
Ja: ... (prevrćem očima i hvatam duboke uzdahe)
Fascinantni lik: Malo pre mi je ispala viljuška, ali sam je oprao.
Ja: Pa, to je baš fascinantno, možeš li, molim te, ućutati na pet minuta, dok ne završim ovde, jer od tebe ne mogu svoje misli da čujem, a bitno mi je. Hvala.
Fascinantni lik: Jao, a da ti pričam, znaš šta je baba Živka rekla?
Ja: Štajebabaživkarekla?!
Fascinantni lik: Da danas ide da kupuje zlatni delišes, a ja joj rekao da kupi ajdare, kako sam je zeznuo.
Ja:... Pliiiiiiiiiiiiiiiiz! (očajavajuća faca)

   

Nategnuto

Nešto što je jedva prihvatljivo, kao na silu urađeno ili urađeno da bi kao ličilo na nešto. Razumljivo je, ali nešto smeta da bi to bilo kako valja. Što bismo rekli sklepano, ali onako, ogavno sklepano. Uglavnom bez ikakvog dobrog razloga za tim.

Draga, napiso sam ti pesmu, čuj:
Otišo sam, draga
Sišo sam ti s praga
Ubro sam ti cvetak
Cvetak zanovetak
Rekla si mi zbogom
Koraknula si nogom
Od mene jadnog čike
Tako dobre prilike
Sad ti pod prozorom
Pevam zorom
Dok me ti, draga
Gađaš papučama s praga
Idi bestraga!
Isprlja mi sad belo odelo moje!"
Komšija od ispod se javlja:
"Ae, Romeo, pali odavde, vidiš da te draga oterala s praga, hahahha, malo je nategnuto, jebi ga.. Eee, kad sam ja piso pesme mojoj Dobrili..."

   

Macilište

Mesto, obično na ulici, oko zgrada, gde borave mačke, najčešće kada tu imaju čistu vodu, hranu i sklonište. Tu se vode i njihovi okršaji, ali odigravaju i februarske peripetije.

-Treba ti mačka za mišove, sine? De, došetaj do moje zgrade, imam macilište ispred i u prizemlju. Ne moraš da plaćaš, nešto simbolično, ako baš želiš. A sve su onako, pomalo i divlje, sigurno pravi lovci.

   

Ljbuav

Ljubav kad iz revolta pomešaš slova, da bi se maskirala, a u stvari nemaš pojma šta je to, to te nisu učili u školi. Znaš kako se prave bebe, čuo si da zahvaljujući tvari zvana ljubav nastao, ali to je sve. Legende su se o njoj pričale i prepredale, ali ti si i dalje u rebusu. I kada su neke ljubavne teme u pitanju, ne znaš šta da kažeš, a voleo bi. Onda koristiš ovu reč. Ljbuav, jer ne zvuči toliko patetično, a i zanimljivo je čak i kad se čita od pozadi. Očiglednije je da ćeš anagramom dobiti reč Bljuv(a) ili čak buvlja (pijaca), mesto gde se prodaju pohabane stvari, koje još nekako funkcionišu, ali ne želiš da ispadne seljački, pa onda kao pogrešiš. Baš zato što svako vodi računa kako će to napisati, svesno ili nesvesno, jer je već dovoljno patetično, kako zvuči, ti grešiš, jer te kao nije briga. Ali u suštini kao što ti ova reč ne znači skoro ništa, tako i ljubav za tebe nema neko posebno značenje, osim što je izvikano, a klišee hoćeš da zaobiđeš.

-Jesi li za kafu večeras?
-Naravno, ljbuavi, samo mi reci, crveni ili crni komplet.
-Hm, mogu da biram? Hajde crveni, da vuče na radost.
-Dogovoreno, evo me za pola sata, osim ako ne iskrsne nešto.
-Dobro, ali nemoj da nešto iskrsne, a meni da vaskrsne, već sam vreo.

   

Kad krene, kao tenk je

Ali dok ne krene, nista. Treba ma da mrdne s mesta, toliko je i tezak. Moze da se odnosi i na fizicke osobine, ali i na osobu koja je teska da se pokrene u bilo cemu, ali kad to ipak uradi, nije je lako zaustaviti, ide svojom rutom i može joj se. I ostavlja tragove na putu. Ne staje i detaljno radi to što je počela. Dok se ne premori. A onda joj opet treba mala večnost da se pokrene i transformiše u tenk. Neki zato ne vole da spavaju, ali kad krenu, gotovo, spavaju kao topovi.

   

Koji si rogati znak?

Izraz koji upućujemo osobi koju ne poznajemo baš najbolje, a koja je ubeđena da si rekao ono sto nisi i uvređena jer je pogrešno shvatila celu situaciju i odbija da prihvati odgovor koji ne može u svojoj glavi da shvati ili sažme na pravi način. Iako na prvi pogled, a i na drugi izraz ima veze sa horoskopom, zapravo nema veze, jer se podvlači samo ta osobina tvrdoglavosti (jarca, bika, ovna), ali koja nema granica (verovatno neki loši aspekti u natalnoj).

-Ćao, Maro, šta radiš?
-Pa, evo ništa, šetam malo psa i tako...
-Baš si se prolepšala ovih dana.
-Molim?! Šta kao nisam bila lepa, ne kapiram?! Je li to neka fora da mi pokvariš ovaj tako sunčani i lep dan, šta?!
-Au... Reci mi, treba da dobiješ? Nešto si mi nervouzna, koliko vidim...
-Jašta, pre dva dana za račune ode pola plate, a danas mi komšiluk govori kako sam bila ružna pre.
-Maro, da te pita tvoj komša, koji si rogati znak, majke ti?
-Što?
-Pa, ništa eto, planiram na stočnu pijacu ovih dana...
-Budalo...

   

Brđani

Ne, to nisu nužno osobe koje su sišle sa brda. To je naziv za one koji čim uzmu telefon u ruke, stvore se na jednom brdu, a osoba sa kojom pričaju se nalazi na drugom brdu u njihovoj mašti. Kako bi komunikacija bila razgovetna, potrebno je vikati iz sveg glasa kako bi onaj na drugom brdu čuo. Tako funkcioniše rezon našeg brđanina. Njegovo mentalno telo se automatski izmešta na jedno brdo sa kojeg dovikuje, kao Isus nazarećanin svojim slušaocima, samo u ovom slučaju radi se o jednom slušaocu i nevinim ljudima koji pokušavaju da gledaju svoja posla, ali im buka razdire bubne opne.

Autobus. Jutro, 8 sati, ponedeljak, svi pospani, pokušavaju da se ugreju pored ono malo toplote u autobusu. Zvoni telefon i javlja se brđanin.
-Ojj! Mile! (mentalno se teleportuje na brdo) Pa, šta radiiiiiš, kućo stara, nema te nigde! Šta kažeš? A? Pa, mamu mu jebem, možemo da ispečemo rakiju ovih dana, da vidiš kakvo sam kazanče nabavio, 500 litara, ali što radi.. Uf! I da ti kažem... (priča se nastavlja u nedogled)
Ostali putnici kreću da stavljaju slušalice koji ih do sada nisu imali, oni koji nemaju ništa, sede skrštenih ruku i mršte se, drugi slušaju, kad su već okolnosti takve.

   

Oladiti

Smoriti nekog u sekundi, ubiti mu entuzijazam, ugasiti nadu i volju za bilo čim. Neki ljudi se samo pojave i u stanju su da olade osobu.

Primer 1
Lik 1 prilazi nepoznatoj devojci dok lik 2 posmatra celu situaciju
Lik 1: E, izvini, imaš li upaljač?
Likuša: Pa i da imam, ne bih ti ni dala...
Lik 1: (poker face) Hahaha, pa ne bih ni uzeo!
Lik 2: (prilazi mu) Au, sine, al te oladila...
Lik 1: Ne verujem.
Lik 2: E, ajmo na vops.
Lik 1: E, ae.

Primer2
Studentkinja nakon dugog odgovaranja i preznojavanja pred profesorom, iako je sve znala dobija indeks sa rečima:
Profesor: Pa, mogli ste i bolje, koleginice.
Studentkinja (razmišlja): Pa, uvek može bolje, ali sam sve znala. Plus to što ste me pitali nije baš sve sa vaših predavanja, više zadire u druge predmete...
Studentkinja uzima indeks, izlazi napolje i otvara indeks sva srećna što je položila ispit, a unutra šestica...
Koleginica: Šta ti je dao?
Studentkinja(unezveren pogled u daleko): Šest ko vrata
Koleginica: Iju, pa kako, baš si znala...
Studentkinja: N.e.m.a.m.p.o.j.m.a.
I nestane u daljinu.

?
+897
65
definicija