Prijava
   

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Poremećaj koji počinje bezazlenim navikama, kao što je brojanje bandera od kuće do škole, ali vremenom može da poprimi neslućene razmere.

-Hu, hu, hu, hu, hu, hu... Čekaj... Šta je s tobom, šta buljiš u jednu tačku sve vreme!?
-Ništa, ništa, nastavi!
-Hu, hu, hu, hu, hu, hu... E, dosta! Ti ladno brojiš kolko puta sam ga gurnuo! Ne mogu da verujem! I kako uopšte možeš da svršiš tako?
-Mogu bez problema, ali samo na neparan broj. Ali sad sam se zabrojala zbog tebe. Beži...

   

Kafkijanski

Sablasan. Prestrašen, prvo od nečega i nekog, zatim od tog straha prema nečemu i nekome koji se taloži u njemu. On je monstrouzno tih, tako zbunjeno pa zabezeknuto zazire od sveta kojem hrli. Kafkijanski čovek odavno je bez imena i šešira, i njegova zla kob je da mora medju ljude. Zavisan od narkotika koji ga ubija, on ih posmatra, prilazi im, krije se, dok je njima svejedno. On je opljačkani čovečuljak u ulazu zgrade, on je inicijal nehotično usmrćenog u novinama, ili očevidac koji nije ništa uradio niti upamtio. Masa oblikovana u ljudski oblik koja preti da se svakog časa uruši u samu sebe. O sebi sve najgore, o drugima sa tri tačke. Turobni kvazimelanholik što želi mnogo, traži ništa, očekuje zlo. Kafkijanski obojenih ljudi ima mnogo, pune države. Ne poznaju se medjusobno, ili ne raspoznaju, strah ih je da se naslute. Bizarno postavljaju jedni drugima trivijalna pitanja, nemajući gde da odu, uvek čekajući reč 'odozgo', ne čudeći se njenom besmislu ni u sebi.

   

Perspektiva

Ugao sagledavanja... Stvar koja ti ne dozvoljava da budes tuzan. Da moze bolje, to znas, po difoltu. Da moze gore, uci te perspektiva. I zaista, kad god pomislis da si dotakao dno, nesto pocne da rije zemlju ispod tebe i nadje ti se pod nogama. "Bio sam tuzan sto nemam cipelu dok nisam video coveka koji nema nogu."

Jebao sam sinoc, tuzan sam jer jebem samo jednu ribu vec dve godine.
Trebao bi da budes srecan. Ja sam jebo sinoc, ali tuzan sam jer je bila grob.
Trebao bi da budes srecan. Ja sam trebao da jebem, ali me je ispalila.
Trebao bi da budes srecan, ja sam mogao da jebem, nije mi se digao.
Trebao bi da budes srecan, meni uopste ne moze da se digne. Nikad vise necu jebati.
Trebao bi da budes srecan. Meni nikad nije ni mogao da se digne, retka bolest. Nikad i nisam jebao.
Trebao bi da budes srecan...

   

Idem u neku Češku...

Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.

Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...

   

Inspirakija

Muza sa ostrva Alkos.

Dobraaa!!!

   

Tenk browser

Svi imamo po jednog prijatelja koji čuva ovo čudovište u računaru. Odozgo na dole kreće sa taskbarom (file edit blabla), pa red ispod ono gde se unosi adresa sajta, pa ispod toga search line za google, pa ispod isto za yahoo, pa ispod toga 3-4 reda svakojakih bookmarksa, pa opet google toolbar, pa neka smiley toolbar, još par govana, i onda se najzad dođe do jednog prozorčeta visine 5-6cm, ne više, u kome ustvari gledate ono što hoćete - sajt.

-Pa jebem te, kakva su ti ovo govna po fajerfoksu, gledam sajt ko iz tenka.

   

Slučaj

Netipična, čudna, zanimljiva, strašna, morbidna... situacija ili osoba.

"Ugasi bojler! Čula sam za slucaj da je jednog tako ubila stuja!"
"Ne prevrći očima ima slučajeva kad tako ostanu !"
" Lepo izduvaj nos i ne smej se imali smo mi ovde u zgradi slučaj da se komšinica sa 3. sprata tako udavila!"

"E vidi što je sladak lik.."
"Ma aj beži vidiš da je neki slučaj!"

   

Mrdni dupe

Vrlo učtiva motivaciona sugestija bitnijeg faktora ovom manje bitnom, da prestane ostavljati otisak svog buljsona u fotelji, kauču, ili stolici, nego da se konačno baci na posao.

- Je l’ si ti ono beše rekao da večeras pereš sudove?
- Jesam, jesam. Čekaj samo da mi učita još devet strana teleteksta.
- A ne, dragi, pravac kujna. Hajde, počinje mi serija. Mrdni dupe!

   

Propovednik

Preveliki moralista koji stalno upozorava na dalekosežne posledice svačijih postupaka. Postoji barem po jedan u svakom društvu, a najčešće dolazi do izražaja kad zabava uzme maha, posle izrazito dobrih žurki ili na ekskurzijskim ludovanjima.

-Ljudi, nemojte toliko da pijete, kako ćete posle da vozite, možemo da doživimo saobraćajnu nesreću... Svašta može da se dogodi, policija će nas zaustaviti. Šta će roditelji da nam kažu kad nas vide ovakve?
-Ajde ćuti propovedniče, i opusti se! Jednom se živi!

?
+896
65
definicija