Prijava
   

Kinez Mihajlova

Slično kao Knez Mihajlova. I roba je slična, samo se malo razlikuje u nazivu...

abibas, puna

   

Platna kartica sa slikom po želji

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.

-Dobar dan, želim karticu sa ovom slikom na njoj!
-Nema problema, samo da...ali gospodine, pa ovo je KURAC!
-Jeste, i to u erekciji, moj lično!
-Pa nisam siguran da možemo da vam izadjemo u susret...
-Nemam ženu, nemam ni decu, pse ne volim, na mačke sam alergičan, a prirodu mrzim. Hoću da na MOJOJ kartici bude MOJ kurac, ne vidim problem!
-Gospodine, moraću da nazovem nadredjenog da se konsultujem sa njim.
-Slobodno, prijatan vam razgovor. E da, hoću da kurac bude okrenut u pravcu strelice koja pokazije pravilan smer umetanja kartice u bankomat tako da osim vizuelnog utiska ubacimo i dozu funkconalnosti!

-Gospodine direktore, imam problem, jedan klijent hoće da stavi sliku svog penisa na karticu...
-Može da stavi i tek izasrano govno, sadistički ritual ili sliku tvoje žene tokom felacija. Štampaj marvi šta god hoće, ali kamate ne spuštamo!

   

Porodično stablo bosanca

JA
BABO
ĐED
PRAĐED
MEĐED
BUKVA

   

Organ gonjenja

Kurac.

- Nisam htela da ga pustim u zgradu druže inspektore, a on je izvadio svoj organ i gonio me do četvrtog sprata..I ja šta ću, nisam mogla dalje u štiklama!
- Laže druže inspektore, nije stigla ni do drugog.

   

Sveća u prozoru

Siguran znak da te neko čeka u toplom domu i nada ti se da ćeš brzo doći. Običaj iz starine da se u prozor uveče ostavi jedna sveća da u mračnim planinama povratnik kući vidi tačku svetlosti i da joj se obraduje jer mu pokazuje pravac u kojem treba da hoda.
Dok pružaš korake po hladnoj i zaleđenoj ulici, baciš pogled prema svom prozoru i ugledaš svetlo kako treperi. I na mah se razveseliš unapred se radujući što za koji trenutak nećeš biti sam.

A u stvari si samo zaboravio da ugasiš svetlo kad si polazio od kuće.

   

Jebote, gde ja živim?!

Pitanje koje često pijanac postavlja sebi pred zoru.

   

Nesanica

Stanje koje niko ne voli, a nije loše, ako ni zbog čega drugog, zato što obiđem stari kraj, prebrojim drveće u parku ispred zgrade gde sam živeo, terenče i ortake sa kojima sam blejao, osnovnu i srednju i ljude sa kojima sam provodio dane tamo, a da ne znam sada ni imena svima, izblejim ponovo sa ljudima kojih više nema i preživim još jednom one situacije u kojima sam jedva izvukao živu glavu, pa one situacije u kojima sam se ismejao kao lud, dobro proveo, bio tužan, bio srećan.

Onda odem malo do naselja u kom ću živeti, stana koji ću tako lepo srediti zajedno sa njom, pa da se malo poigram sa klincima, proslavim njihove prve rođendane, otputujem na fajnal-for Evrolige i odgledam utakmicu u finalu za srčani udar koju naravno dobijamo, trenutke kad ću biti srećan, trenutke kada ću biti tužan.

Alarm

Sranje, brzo da ga ugasim da je ne probudi.
Au ne mogu da ustanem koliko sam umoran i neispavan.
Nema veze, makar sam se lepo prošetao.

   

Biće

Buduće vreme od glagola neću.

- "Ej Kaizene, daj napravi nam pretragu groblja"
- "Biće!".

   

Možda sam ostario, pa me ne prepoznaješ

Replika ugostiteljskom radniku čiju uslugu predugo čekate.

Fast-food negde u Srbiji. Obraćanje jednoj veoma "ažurnoj" radnici:
-Izvini, možda sam ostario, pa me ne prepoznaješ, ja sam davno naručio ovde jednu palačinku, pa ako je gotova ...

Kafić. Obraćanje jednom sorabijskom konobaru:
-Izvini, druže, možda sam ostario, pa me ne prepoznaješ, naručio sam ovde jedno pivo, još kad sam mladić bio, pa ako bi moglo sad, crkoh žedan.

   

Život na poklon

Šta je poklon? Stvar koju ti neko uruči, bez nekog specijalnog razloga. Dobro, možda si zaslužio, možda si bio dobar, možda si preveo baku preko ulice pa ti je ostavila stan jer nema kome drugom da ga ostavi, možda jednostavno dobro jebeš... Ali možda je to sve i slučajno. Postoje oni srećni ljudi, koji ne moraju da mrdnu prstom, a neke stvari im same dolaze pod noge. I to ne bilo kakve stvari, nego najbolje stvari. E pa tako, smatram da nam je život poklonjen, a u sledećim rečenicama ću i argumentovati svoje mišljenje.

Bio si jedan od nekoliko miliona spermatozoida koji hitaju ka jajnoj ćeliji tvoje biološke majke. Zajebao si ih sve, zakačio si se, primio se, i posle 9 meseci zaplakao. Moraš se složiti da si pobedio zavidan broj drugih potencijalnih ljudi. Evo ovako, uzmi na primer ovu našu državu, to je taj neki broj oko sedam miliona, i zamisli da si toliko ljudi zajebao! Lep osećaj... Toplo ti je oko srca sigurno, jebi ga, i treba. Imaš probleme? Imamo svi, ali ajde da probamo da ih zaboravimo, rešimo i potisnemo. Nemoj samo da kukaš.

Slušam pre neki dan, otkrivena neka nova planeta na kojoj je, tvrde naučnici, moguć život! Ajdeeee... Ne videsmo tog života, a toliko se priča o njemu. Jebi ga, nije svaka planeta privilegovana da na njoj biljka postane riba, riba gušter, gušter majmun, a majmun da se ispravi na dve noge i postane razumno biće. Jesi majmun, pa šta, svi smo? Ne dozvoli da te to bedači. Zamisli koliko je miliona planeta u Svemiru, neke nikada neće biti ni otkrivene, a mi smo, da se tako naučno izrazim, za sada jedina planeta na kojoj postoji život. Jesi se zamislio? Jesi sigurno. Jel ti bar sad malo bolje? Slušaj sad...

Zamisli da si se ti u mikroskpskom obliku, zakačio za jajnu ćeliju nekoliko vekova pre nego što je to stvarno bilo. I sad si neki prosečan konjušar. Radiš dvadeset dva sata, ona dva sata spavaš na slami. Nekad bič umesto konja raspizdi tebe, nemaš gde da se žališ, nema sudova u ovom današnjem obliku, parnice ne traju večno, gazda odlučuje u sekundi. E to ti je za sve one momente kad se buniš da ti je na poslu loše, da te izrabljuju, ne smatraju ozbiljlno i misle da si životinja. U pravu si, i jesi životinja, ali kako rekosmo prvo si bio biljka.

Teško ide učenje? Jedva spremate ispite, a? Jeste, teško je, to su te muke studentske, faks kad završite sve ste završili. Znam da vam ova rečenica znači, ali jednostavno nije istinita. Zamislite petrolejsku lampu kako baca jedva vidljivu svetlost, a vi pišete seminarski naliv perom. Onda vam se u tako mračnoj sobi prispava, pa prospete mastilo, i sve opet. Danas kopi-pejst, uvezem nekoliko sličica, potpišem se, ištampam i nosim, predajem, polažem. Ali da, naravno da je teško, kad ne znamo za teže. Naravno da su naše muke najteže, jer su naše. To je malo sebično ponašanje, misli o tome...

Poklonu se u zube ne gleda? Kako bre? Ako ja smatram da mi je život poklonjen, a moj zubar Željko gleda moje zube, znači da je i ta rečenica laž. Servirana od nekog šatro pametnog narodnog mislioca, i provlačila se nekoliko stotina godina sve dok neko nije razmislio o tome, i shvatio da sve nije baš tako kao što se priča. Jebi ga starče, priča ti pada u vodu. Imamo razum, i to nam je poklon, možda bi i dalje išli na četiri noge da evolucija nije odradila svoje.

Normalno da ovo vreme nosi i neke nus pojave koje nisu baš toliko prihvatljive, ali jebi ga, hajde da ih ne gledamo! Žališ se što na televiziji prikazuju samo pevaljke i neki "džet-set". Jel te bre neko bije po ušima da to gledaš? Uzmeš knjigu, prošetaš pored reke, pljuneš u nju, ako te to ispunjava. Nemoj da pljuješ po stvarima jer je moderno da pljuješ po njima, ako to radiš imaj čvrst razlog. Dakle, ako ti se nešto ne sviđa, nemoj ni da ga radiš preko kurca, samo zato što je moderno. Treba da te boli kurac za mišljenje drugih ljudi, osim mišljenja onih do kojih ti je stalo, i za koje znaš da se ne ponašaju kako vetar duva. Slušaj one koji su bili uz tebe kada si se naboo na komšijinu ogradu, dupetom, i imao dvanaest šavova. Oni su takođe bili sa tobom i u situacijama kada je bilo lepo, tada su bili tu i ovi drugi, lažnjaci. Ali pošto čovek potiskuje neke ružne stvari, on se neće setiti da u tim situacijama lažnjaka nije bilo. Zato premotaj film, imaš tu mogućnost, i videćeš da kvarnjaci nisu bili tu kada su bili najpotrebniji. Oni su tu da te tapšu po ramenu, smeju ti se kiselo, i da si ti tu kada im budeš zatrebao. Kad odradiš sve zbog čega bistvuju u tvom krugu, nestaće, pa će se vratiti da obrišu pod sa tobom i da te tretiraju kao običnu krpu.

Postoje i ti neki lošiji aspekti života, ali nisi mogao da biraš. Ako si život dobio na poklon u toj lepo upakovanoj kutiji su morala da budu i neka sranja. Trudi se samo da gledaš drugim očima, da ih ne primećuješ, a da primećuješ neke male stvari, koje su ustvari najveće. Sve ostalo je nebitno. Na kraju ćeš to i shvatiti.

Kako si došao na ovaj svet, tako ćeš i otići sa njega. U kutiji! Neko u manjoj, neko u većoj, ali to ne znači da je veći čovek, samo da je više jeo. Nema ni tu pravde, možda će stoka zauzeti dva puta više zemlje nego ti. Tup udarac grumena zemlje o kutiju biće isti za sve. To će biti kraj. Nijedan poklon ne traje večno.

- Deda šta je život?
- Život je poklon!

   

Dobra knjiga

Izuzetno napisano štivo, toliko dobra da ne možete da je ispustite iz ruku dok ne dovršite čitanje. Po svaku cenu.

- Ženo, dođi da mi pomogneš da ustanem, utrnule mi noge!
- Pa čoveče, sediš na toj šolji već satima, nije ni čudo!
- Šta da radim kad je bila dobra knjiga...

   

Sudar dva autobusa

Kriterijum za upoređivanje društveno-političkih karakteristika država.

Srbija: "Sudar dva autobusa, pet povređenih nakon tuče posle sudara"

Indija: "Sudar dva autobusa, 500 poginulih"

Japan: "Sudar dva autobusa, ubio se ministar saobraćaja"

Čile: "Sudar dva autobusa, kada stignu na dno provalije znaće se broj žrtava"

   

Časova po kilometru

Jedinica za brzinu koja se koristi u Železnicama Srbije.

   

Tarifa

Mora bre da se zna neki red. Šta vam nije jasno? Taksista ima taksimetar, mesar roka po kilu, keramičar po kvadratu. I mi što nemamo neko merilo rada, moramo da živimo! I da naplaćujemo da bi živeli!

- Oče Milivoje, naš otac je sklopio oči!
- Makar se više neći patiti sa tom prokletom bolešću! Oj Gospode, čuj me sad, primi u svoj dom sina svog... Kako beše ime?
- Radoje
- ... Radoja. Očisti njegove grehe, očisti ga za svagda, i primi kod sebe!
- Ma ja sam Radoje, a on je Željko.
- Oprosti mi Gospode, našeg Željka primi u nebesko carstvo...
- Ali, mi smo hteli da pitamo da li možemo sahranu da platimo na rate, znate kako je, treba spremiti daću, ovaj došao sa kovčegom, pre nego što su nas zvali iz bolnice da nam je otac umro. Razumite nas!
- 50 evra. Molim se svim Svetiteljima da prime našeg Željka...
- Nemam bre! Čoveče nemam.
- E pa onda mu sutra pevaj sam na sahrani! I moja deca treba od nečeg da žive!
- Kako vas nije sramota Oče? Vi radite po nekoj tarifi?
- Prenesi 200...
- Još se i sprdate sa našom situacijom!
- Ma ne kažem tebi. Nego Mikice, prenesi 200 sveća, tamo u prodavnicu, ponestaje! Sad mi Otac Hristivoje pustio poruku.

   

Kao pornić iz sedamdesetih

Sedamdesetih godina poznata porno industrija je snimala "prirodne" filmove sa akterima koje su mogli navatati mrežom za leptire po gradovima i selima. Nije postojala nikakva diskriminacija, osnovni uslovi su bili hoću i mogu.
Tako smo imali muškarce sa zulufima i salom na stomaku, žene sa srnećim nogama (krivim i dlakavim), sjajnu muziku u pozadini i tetkin kauč na rasklapanje sa cicanim pokrivačem ili ambasador ćebetom.
Kamera je bila fiksirana i, najčešće, ostavljala dovoljno prostora mašti prosečnog pornićara da se razmaše dok sa odabranim drugarima uz hladno pivo krišom gleda ovakve filmove koje mu je nabavio burazer iz Švabije preko šverca za sto maraka po Super 8 traci za kinoprojektor.
Danas ovakvi filmovi izazivaju podsmeh mladih pornićara naviklih na gizdave produkcije savremene filmske industrije jer su oni videli više one stvari u Kusturičinim filmovima nego njihovi roditelji u porniću, ali ne mogu da ukapiraju čar skrivenog gledanja zabranjenih filmova i kasnijeg prepričavanja istih u kancelarijama OOUR-a sa smernim sekretaricama.

- Opaaa, maco, ala si se sredila kao Linda u onom filmu...
- Daso nisi ni ti loš! Zategla te maca ko strelu!
- Bešte bre matorci napolje! Izgledate ko pornić iz sedamdesetih, samo vam fali ručni sat na gumicu umesto kaiša!

   

Kad keva postane mama

Nisi ti više dete, ne. Davno si to prestao da budeš. Završio si srednju školu i rešio da se osamostališ. Nećeš da studiraš, jebeš to, trebaju ti pare sad i odmah. Bole te brige ko će šta da kaže. Rešio si, gotova stvar. Puna ti je kapa ćaletovog alkoholisanja i kevinih pokušaja da te „izvede na pravi put“. Šta tebe ima ko da usmerava?! Valjda sam znaš za svojih 20 godina šta valja a šta ne! „Kevo bre, prekini da zvocaš, ne mogu da čujem ni sopstvene misli od tvog čantranja!“ Muka ti je od sveta oko tebe, od toga što su baš na tebi svi našli da ispravljaju krivu Drinu. Ideš u drugi grad, bolji i veći, da pomogneš sebi i urediš svoj život. Da sve zaboraviš i kreneš ispočetka. Ne veruješ više nikome i ne obazireš se na kevine suze. „E kevo, mojne mi cmizdriš tu, nisam balavac. ’Ajde prekini, nemoj da me nerviraš. Čujemo se, odoh ja sad.“ A onda...

... Dođeš u novi grad, u „džunglu“ i izgubiš se. Manji si od makovog zrna. Još uvek si uplašeni dečak čiji tužni pogled ledi ljude koji se sa njim susretnu. Nisi još uvek sve prošao, osećaš da ti fali još nešto. Ne možeš da se izboriš sam. Zaboga tek ti je 20 godina, mlad si, treba ti vremena! Mislio si da ga imaš na pretek tad kad si odlazio. Ali nemaš, zajebao si se. Moraš brzo da se snađeš, ako hoćeš da opstaneš sam, tvrdoglav i bez tuđe pomoći. Potreban ti je neko kome možeš da veruješ. Onako kao što su klinci iz kraja verovali tebi. Sećaš se, bio si glavna faca u kraju, onaj kojeg su obožavali svi klinci. Sad od te face nije ostalo ništa. Sećaš se mame kako plače dok te prati na autobusku stanicu. Staje ti knedla u grlu. Šta bi dao da je sada vidiš! Svoju kevu, koju bi sada nazvao „mama“. Čudnu bi snagu dobio. Da ti opet dosađuje kao nekad i tera te da popiješ šolju mleka. Sve bi opet bilo dobro.

   

Zoran

Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.

Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.

Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.

Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.

Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.

Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.

Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.

Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.

Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.

Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.

I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.

Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.

Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.

Doživeo je duboku starost, mažen i negovan i možda nikada nije ispunio svoju sudbinu da pokori svetske derbije, ali ipak ispada da mu to i nije bila sudbina. Sudbina mu je bila da prođe sito i rešeto u životu i da ga jedna devojčica zavoli najviše na svetu. Ipak je na kraju ponovo postao Viktori.

   

Analno slepilo

Nastaje kao posledica prevelikog pritiska u predelu debelog creva.

- Sere mi se, na oči ne vidim!

   

Internet

Kristalno jasan prozor u svijet, bolji od običnog prozora.

Pomozi gladnima u Haitiju, dok ti komšija umire od gladi.

   

Popis stanovništva

Glavni razlog zašto Aca Stojanović nije aktuelan poslednjih dana. Prerušio se u popisivača kako bi nabavio nove nepotrebne informacije o sportistima.

Liga šampiona 2012, Mančester junajted-Inter:
- Evo Stankovića sa loptom, ovaj mladić ima završenu srednju školu, dok njegov stric ima plac od dva ara u okolini Beograda.
-Međutim, uzima mu Vidić loptu, zanimljivo je da ulice stanovanja njihovih baba imaju iste inicijale.

#47
+40595
366
definicija