Prijava
   

Srpska reklama

Dok se širom sveta propagandne ideje kristališu i evoluiraju, dok Koka–kola daje lekcije Pepsiju i udara temelje jednoj novoj, bartonovskoj viziji reklamiranja, a marketinški timovi svetskih kompanija se neprestano uvećavaju, u Srbiji Dragan Nikolić i Milena Dravić besomučno ispijaju kafe u zavejanoj lovačkoj kolibi negde u planinama Mordora.

Reklame za deterdžent svode se na to da postoji bar jedan koji je gori od ponuđenog. Ako nam to nije dovoljno, obogaćene su najgorom mogućom glumačkom ekipom i ponekim detetom koje nikako ne sme da bude ružno, jer mora da razneži babe besne na one beščasnike što se opet potrsiše u Velikom bratu.

Tu je takođe starosni Tele šop, koji glumom na nivou reklame za imalin iz 68' i sinhronizacijom animiranog filma Umočiću pokušava da ti objasni zašto ti je priručna polir-mašina za manžetne najpotrebnija stvar na svetu govoreći ti ko se sve pomoću nje spasio i oženio i čije sve slatko ne bi bilo danas na ovom stolu.

Imamo i brojne pokušaje originalnosti koji su došli kao posledica sezonske inspiracije, poput Ceresit lepak reklama u kojima džakovi igraju fudbal(već vidim građevinara kako ga zbog toga kupuje), jebu se, beru artičoke itd, ili Novak Đoković reklama, koje svojom kreativnošću predstavljaju vrhunac domaćeg EPP-a.
Naime, Đoković igra tenis protiv onog proizvoda koji treba da kupiš.

Ostatak propagandnog tereta uglavnom snose miljenici nacije, ljudi sa Farme.

(DING DONG)
Milena, otvaraj, stigli Deda Mrazevi!

   

Radikalni patriotizam

Kad imaš 5000 evra i kupiš novu Zastavu 101.

   

Lopatu hvatam i grablje u šake

Šank.
Kafana na autobuskoj, opušteno. Neuki kafanski trio energično ronda ruralnu anatemu smislu. A oko mene tišina. Neutralna. Suviše je malo…Sve. I ja, i vinjak i pljoska i pevaljka sa siluetom cepelina i dalje neprivlačna posle količine alkohola dovoljne da napije zemlju trećeg sveta, prašina preko prašine i konobar bez gornjih jedinica. Ma, porodica, nema šta. Kad se uželim porodične fotografije, bacim pogled na isteklu ličnu...I ni tog klinca ne pogledam u oči. Valjda...Valjda osećam da sam ga izneverio.

On je druga priča. Taj je mogao sve…I imao sve. Mali odmetnik pun hormona sa notom klinačke patetike. Seks, droge, i rokenrol. Plaže i gitare, pičke materine. Možda bi daleko stigao bez mene. Imao je nju. Jebi ga, nju, kao svaku drugu nju, samo njegovu…Imao je svako danas za sebe, maleni obešenjak. Nekad me tako povuku, on i ova buđava birtija, pa kažem da je, bez mene, mogao imati i sutra.

A onda, kolaps. Sabotaža nirvane.

U kurac sve…Eto sad…Boj se onog ko je sviko bez golema mreti jada, kako god…Hvatam lopatu i ašov i grablje i bager i budak i kramp. I idem. Idem da iskopavam grobove. Da iskopam jebenog Tutankamona! Da ih izvlačim iz tona pudera. Hm…zvučalo bi nekako autosarkastično da kažem da sam zaglibio, a?
Ja sam pogrebnik. Pravi, pravcati. Ma šta pogrebnik, jebeni arheolog.

Kažu da je svako dno i vrh za sledeće. Kontam da i to mora negde da zakuca.

Ćao, ja sam Petar. Vidim da sediš sama…

   

Nikolas Kejdž

U eri marginalizacije umetnosti i utemeljavanja kapitalističkog sistema vrednosti u kom se filmovi prave šablonski, sasvim je logično da svaki žanr lagano potpada pod monopol svog od naroda izabranog suverenog gospodara.

Dakle, kako Ekspendablsi i Džeki Čen uveliko uzimaju akciju, Džulija Roberts se po ko zna koji put udaje za Ričarda Gira, De Niro šalje raju tu slip vit d fišiz, a Hju Grant se pederiše gospodskom nespretnošću i poliva ribe kafom po engleskim provincijama, našem blentavnom pozitivcu ne ostaje mnogo prostora za manevar i prinuđen je da postane daj-šta-daš lik.

Zato ovog grmalja kučećeg pogleda nikad nećete pamtiti po konkretnom tipu uloge. Nije on ni opaki bajker, ni naučnik-avanturista koji lovi zakopano blago, ni lik koji predviđa dva minuta unapred. On je džoker. Utiliti plejer. Dovoljno višak da stigne do margine, a opet dovoljno potreban da nikad ne bude istisnut. Večito neutralan, on je Nikolas Kejdž.

(- E, idemo do grada večeras, pa ako hoćeš...
- A nemam pojma ono, gde idete?
- Ne znam, idemo u park da se napijemo, pa ćemo negde da nešto nešto...Ako hoćeš ti se pojavi...)

- Ko je bio?
- Žare.
- A oke.

   

Najbolje ostavlja za kraj

Pohvalan opis dilera koji od sve robe koju rastura najkvalitetniju čuva za svoj hud.

   

Labudovo jezero

Veća vodena površina na kraju pešačkog, a pre trotoara koju svi prelaze u baletskim skokovima.

   

Zaštita na radu

Zaštita koju dvojici ortaka koji se rade u mračnoj ulici pruža treći pazeći na muriju.

   

Nerazumevanje poezije

Ponekad razmišljam o dovoljnom. Preciznije, o tome koliko je ljudima dovoljno. Eto, tehnikom su zadovoljni sve dok šljaka...Ako im bojler i rešo OK rade, kablovska ne prekida, a frižider se ne otapa, niko se ne žali. Što je u redu. Treba biti zadovoljan onim što imaš.

S druge strane, ne traže više ni od umetnosti. Kultura već odavno zvecka u okovima reklame i biznisa, a ne vidim nikog da se buni. Među gomilom ispraznih, za klince bez dva minuta promišljanja netalentovano nakićenih konstrukcija oseča se kao ključni igrač tima koji je poslat na klupu za rezerve da tamo ostari i umre. Neka vas. Nećemo se svađati, sami sami ste sebi parodija.

Više nije važno da li će strofe biti stilski i tematski divljenja vredna ostvarenja, ili nekakava neohipi bljuvotina o listićima indijskog čaja i bušnoj propagandi anarhije. Masa uzdiše za spotom u kom protagonistkinja ima tako individualnu i alternativnu frizuru, odeću ili životnu filozofiju. A niko već dugo, dugo ne misli o smislu.

Nema kriterijuma. Šta god da je napisano, naslikano, izvajano ili poređano šibicama, isto je u očima naraštaja koji sve opasnije krizira sa identitetom. Daj samo da je novo i čudno, pa da mogu da prevale preko jezika ono sudbonosno “E, od danas sam ovo ja” i dokopaju se klimavih stubova nosača na na kojima grade svoju uberkul-diskretno-urbano-omnihejtersku ličnost. Niko više ne uživa i nikog ne zanima. Možda bi i ja trebalo da počnem da štancijem besmislice...

Svet je tvoje ogledalo
Otisni se u šolji jutarnje kafe i prospi srebro sa svog dlana.
Ti možeš sve, jer jesi sve.
Neka kiša na pločniku bude tvoj bubanj,
A snovi boje osmeha tvoje crvene daire.
Umij se muzikom. Nek zazvone balalajke.
Ne daj im da ti pokvare tvoj, samo tvoj mehur.
I, kad se osloniš na sebe, poletećeš.

I opet mi ovo ne zvuči toliko skrnavo. Razumljivo. Masovna produkcija magle za oči ipak nije moj zanat.

   

Drži sve karte u rukama

Pozicija u kojoj se nalazi taktični tapkaroš u odnosu na posetioce koji su došli trenutak pre početka koncerta.

   

Za pokoj duše

Prema verovanju, prilikom obeda na groblju, a pre konzumiranja pića, iz flaše se odliva simbolično mala količina istog.

Šta si mi ovo nasuo, sama pena!
K'o za pokoj duše...

   

Svaki sistem ima rupu

Domaća mantra.
Parola koja večito egzistira na granici neistinitosti, dok je ne površini održavaju oni decenijama prepričavani uspesi pojedinaca u nečemu što nikom iole normalnom ne bi palo na pamet da uopšte pokuša.
Naš zaštitni znak i prećutna aura koja, kad proradi bilo gde i bilo kada, sobom naprasno povezane jedinke ispunjava tihim patriotizmom i vekovnim osećajem za "vratili smo vam".
Njene finese i varijacije, neprestano se umnožavajući, izmiču skromnoj mogućnosti definisanja, pa je i danas neuhvatljiv taj gen koji nas tera da, rušeći koncepciju na kojoj je ustrojeno moderno društvo i pretpostavku civilizovanog međuljudskog odnosa, sa animalnim porivom bušimo brod na kom plovimo jer nam treba malo vode da operemo noge.

- Kad uđeš u menjačnicu i razmišljaš koliko ima para u kasi i koliko bi bilo teško ukrasti ih.
- Kad pokušavaš da poluautomatsko oružje umotano u alu foliju proneseš kroz detektor metala.
- Kad si srednjoškolka i na ekskurziji se iskradeš i odeš kod nasumičnog žabara na gajbu.
- Kad pratiš kretanje konobara u kafiću ili restoranu kako bi pobegao ne plativši račun.
- Kad šacuješ sve što unutar objekta ima tržišnu vrednost, a nije zakovano za podlogu i može da se ponese.
- Kad nađeš pare svog prijatelja i prećutiš mu da bi imao da se napiješ.
- Kad sipaš lož-ulje u Golfa dvojku jer je malo jeftinije od dizela.
- Kad prodaješ otrovno voće i povrće na pijaci da bi uhvatio bolju cenu.
- Kad više voziš pijan nego trezan.
- Kad pijan voziš bolje nego trezan.
- Kad izazoveš sudar i svađaš se sa policijom koja dođe na uviđaj.
- Kad sam zakolješ svinju i jedeš neispitano meso da ne bi platio pregled.
- Kad gostima na slavi daš isto to da jedu.
- Kad se lečiš sam gomilom lekova, jer ne veruješ lekarima.
- Kad ne vadiš ličnu kartu do dvajes treće jer ti ne treba.
- Kad zahtevaš da ti je izdaju bez čipa.
- Kad pokušavaš da prepišeš na usmenom.
- Kad u životu ne pozoveš mobilni s fiksnog.
- Kad ideš u goste kod rodbine pa kupiš najjeftiniji ratluk i čarape.
- Kad paziš da poklon koji nekom kupuješ ne pređe vrednost onoga što je taj tebi kupio kao da ti od toga život zavisi.
- Kad ideš na more u septembru.
- Kad ne izadješ na izbore z'inat i misliš da si nekog zajeb'o.
- Kad zapališ granični prelaz jer je to tvoja očevina i možeš da joj radiš šta oćeš.
- Kad ti se sve to na kraju nekom magijom isplati i uradiš to sve opet, shvativši još jednom šta znači Srbija.

   

Utopiti se u okolinu

Živeti ispod radara. Pri apsolutno svakoj radnji, ostati potpuno neprimećen. Kameleonski se ujednačiti s okruženjem i ne iskakati ni jednim delom. Svaki svoj pokret hudinijevski prigušiti, čak i bez učešća volje. Nikad ne talasati. Biti tako dobar u netalasanju da se pri pogledu na mesto gde bi trebalo da budeš odražava samo glatka površina materije. Nestati.

Putnici sa Titanika.

   

Ni KFOR ih ne bi uklonio

Opis barikada od nagomilanog smeća u sobi zadriglog nolajfera.

- Alo, Jarinje, javi se, jesi u so...u, jebem ti život, al' smrdi!
- A, šta? Evo me, evo me, tu sam...Razgrni malo te limenke samo.
- Kako spavaš u ovom brlogu?! Ustaj, treba da idemo u....lepljive(šut). stvari(šut)...po tvom podu. Gde si ti uopšte?
- Evo, za kompom, iza ovog čipsa velikog...Mrdni to malo.
- Je l ti palo ikad na pamet da makar otvoriš prozor da priroda uradi svoje? Makar neke biljke da ti porastu iz ove...smese. Čekaj, spavao si za kompom? Zašto?
- Blogovo. Šta treba?
- Pogledaj se, ludače, imaš 33, živiš sa matorom kevom i spavaš u gaćama u gomili čipsa.
- Ja sam potpuno nezavistan od mame! Mi smo razgovarali i ona je rekla...
- Ma da, jednostrano proglašeno.
- Šta reče?
- Ništa, rekoh, traži te Anđelina za Zemlju krvi i meda da glumiš predsednika opštine Zubin Potok.

   

Razlozi odlaganja betonligaške utakmice

Beton liga(poslednja liga iz koje nema ispadanja) je okružna seoska liga. Kako budžet klubova ove lige zavisi od volje lokalnog "biznismena" da se otvori, otvara se mogućnost za razne suštinske komplikacije koje nekad rezultiraju nemogućnošću igranja utakmice.

(na terenu, nešto pre početka utamice)
- Alo, bre, šta je ovo?
- Milivoj je iš'o i žalio se da je međa pomerana i da je pola terena njegov plac i rekli su da će dati pare, a nisu dali, pa je on uzor'o što je njegovo od terena.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Treneru, imamo problem.
- Kak' sad problem?
- Deda čuva ovce na terenu.
- Pa, zamol'te ga da se skloni. Utakmica mora sad da počne.
- Već smo. Rekao je da je "Sad pola tri, a ovce pasu do pola četiri" i da "ako 'oćemo miliciju, da je zovemo, pa da vidimo onda čija je ovo trava".

   

Da li je male bebe roda donela

Jedno od pitanja koja Hašim Tači postavlja svom računovođi dok zaključuju kasu i sumiraju utiske na kraju napornog radnog dana.

- Gospodine Tači, da podnesem izveštaj o današnjem prometu i radu RODA-e*.
- Kazuj, Mirza, da li su agenti pronašli krticu?
- Jesu, gospodine Tači. Bio je to Himzo iz marketinga.
- Kazuj, Mirza, da li je kažnjen?
- Danas popodne je poslat na obradu i pakovanje. Već sutra će biti spreman za distribuciju.
- Dobro. Kad povade iz njega šta valja, oteraj ga i surdukni u Ibar...Nećemo dalje rizikovati sa telima. Već se priča da se širi čudan miris iz "skladišta za reciklažu". A, kazuj, Mirza, šta je sa cisternom kičmene moždine što je juče stigla?
- Na hlađenju je, gospodine. Sutra rano ujutro kreće za Kirgistan, pod paravanom šlepera ajvara.
- A, da li je male bebe RODA donela?
- Jeste, gospodine Tači, samo što su stigle. Već na stolu već imamo ponude nekoliko bliskoistočnih paravojnih organizacija koje su zainteresovane za transfer kroz petnaest godina, pod uslovom da kod nas prođu obuku.
- A Mirza, kakav je izveštaj podneo Koštunica posle one iznenadne posete našim skladištima?
- Nikakav. Rekli smo mu da su centri za produkciju fabrike za preradu vune od Merino ovce, a on je rekao da je to baš lepo i da je on, kad je bio dete mnogo voleo ovce.
- Je li to sve, Mirza?
- Da. Nego, Gospodine Tači, Moje žene i ja smo trenutno u jako teškoj situaciji...Nas trinaestoro živi u petosobnom stanu, a vi ste mi još davno obećali onu povišicu, pa sam mislio...
- Ćuti, Mirza. I sagni se da mi noge opereš.
- Ali gospodine Tači, ja...
- MIRZA!
- U redu, gospodine Tači...

RODA* (Regruterska organsko-distributivna agencija) - Organizacija koja se, pod paravanom preduzeća za odlaganje otpada(waste management), bavi pranjem novca, snabdevanjem gerilskih pokreta, uzgajanjem ljudi za prodaju, kao i trgovinom organima i hejtovanjem Dika Martija.

   

K'o da je tuđe

Opis krajnje nemilosrdnog i bezobzirnog iživljavanja. U nacionalnoj svesti stoji nam žigom urezano pravilo "grabi sebi, drugome podvali". Dakle, kako je normirana parola da samo tuđe treba uništiti, opaska izražava zgražavanje nad onima koji sa svojim postupaju na pomenuti način.

Provali ribu kako rga ono dete po kaldrmi, k'o da je tuđe.

   

Rupe u sećanju

Zajednička karakteristika žitelja sela u kom su skoro asfaltirani putevi.

   

Pesma o liku što je počeo da se drogira

Priču otvara tugaljiva tema na violini u stilu Godfathera, koja tupi tokom cele cenjene kompozicije, onda se iz nekog razloga čuje grmljavina, a zatim se ubacuje kvazi-depresivni buzdovan, pesnik sa betona sa filozifijom "poezija je za pičkice" i neandertalnim duboko grlo glasom koji nas upoznaje sa tragičnom sagom.

Posle neizbežnog flešbeka iz klinačkih dana kad je njemu i ortaku-protagonisti njegov ćale donosio smoki iz Slovenije i retke klikere, dolazi oštar kambek u surovu sadašnjost, gde ih je bezobrazno vreme razdvojilo, pa je ovaj tužan(a tu negde ubaci i plavookestarski patetičnu “uvek sam bio tu za tebe” repliku, čisto da deklarisani mačomen pokaže svoju nežnu i ranjivu stranu).

Onda malo ide violina na prazno, da se slušalac uživi u trip urbanog vuka-samotnjaka (koji nije u šumama severa), pa nastavlja o prvim buksnama i ribama i te noći smo se potukli zbog nje, al to ništa nije bitno sad. Sledi dramska pauza pre famozne brejktru rečenice u kojoj saznajemo da se ovaj bode, i tu uleće featuring riba sa šatro-dubokoumnim refrenom koji nosi sveremenu teološko-filozofsku epifaniju sa samog vrela života, pa opet violina na prazno, dok se oporavimo od kreativnog šoka.

U drugoj strofi, pošto je temu manje-više istrošio, prosipa random ulilčni žargon i izlive sentimentalnosti tipa mi smo bili i ostaćemo ekipa, dok kiša ronda po vrelom gradskom betonu,i onda je završi još jednim brejktruom gde čujemo da je ovaj probao da se skine sa igle, ali je nekako usput umro, pa je opet ovom žao na betonu i zato je rešio da ćuti, kad su ga gorke suze ophrvale. Riba opet epifanira, a on to isto šapuće za njom jedno dvaput i promrmlja neku epitafnu posvetu, ostavi malo violinu da tandrlja onu Super mario melodiju od šes' tonova(opet uz grmljavinu) i utom mu istekne vreme u studiju.

...i to se tako vrti dok ne naiđe novi opasan reper inspirisan ovim prvim koji je u međuvremenu naštekao kintu da snimi svoju asfaltnu sonatu na koju će klinke da svršavaju.

" Uvek kad je kišni dan, u naš kraj ću svratiti
i sedeću dugo sam, a ti se nećeš vratiti!
Druže, sve je gotovo, naši dani prolaze!
Srešćemo se ponovo, tamo gde svi odlaze...(violina)"

   

Izdavanje knjige

Probudiš se jednog jutra i rešiš da budeš pesnik. Šta fali, sve što ti treba od opreme je tastatura, a otvara ti bezgraničnu mogućnost da plasiraš svoje mišljenje o savremenoj kulturnoj svesti, većinom bazirano na tome što si revoltiran jer niko na tebe ne obraća pažnju čak ni kad nateraš kosu na urbano.
Pa sedneš i zapišeš pedesetak pesama. Hej, i nije to tako teško, samo treba da zvuči dovoljno alternativno. Hm...
Ti si list breze otrgnut vetrom komercijale koji se bori protiv zlih cunamija mejnstrima. Ti si stidljivi cvet u prašini izopačenog društva.
Oh, ti si tako zaljubljen u boje duge, hipi pokret, i zvučiš tako anarhično i alternativno u svojim skejterkama sa pertlama u boji, dok ti vetar leluja kroz raskopčanu košulju u bojama Benetona.
Naslov treba da bude jako talentovan, kao ti. "Delić beskraja"...Da, to će odraditi posao.
Šta ti dalje treba?

Samo doktor književnosti bez posla, doktorirao na privatnom poljoprivrednom univerzitetu negde u šumama Bosne(gde i danas živi), priznat taman toliko da niko ne sme da ga tuži za obmanu javnosti kad se potpiše sa titulom.
Našao si ga?

Divno. Sad će on za tebe da lobira kod masnog brkatog direktora firme koja proizvodi granule za ovce, a ovaj će se mašiti za džep i pljunuti šaku jevreja umazanu od bureka.
Svašta, pa uvek se nađe za mlade talente! Knjiga odmah ide u štampu. Ovaj iz šume radi ti lektorisanje i proveru kvaliteta...Papira, naravno. Ko još proverava pesme...

Promocija. Još jednom plaćaš šumaru da drži govor. Cela tvoja rodbina je navalila k'o siroče na vruće galete, a, pored njih, u ćošku je i neki siroti namernik koji proklinje sudbinu što ga je baš tu sklonila od kiše. Debele tetke te slikaju dok počinješ naštrebano izlaganje prejebanim Andrićevim citatom, keva ti isplače Amazon radosnica, a ćale te gleda strogo i ponosno. Hej, pa postao si čovek!
Tvoja sreća dostiže vrhunac dok deliš potpisane primerke knjige za koju posle te večeri niko neće čuti i na čijoj prvoj strani ispod posvete piše "Neka i vaša ovca jede za malo novca".
Čestitam, umetniče.

   

Rgati

Forsirati nešto do krajnjih granica njegovog potencijala.
Svršen oblik porgati označava prelazak tih granica.

- Rg'o, ne r'go, tu rbinu ne'š upaliti.

- Ne rgaj dubak, gađać' te gelenderom!

- Pusti malo devojku, vidiš da je izdahnula. Porgaćeš.

#131
+23952
101
definicija