Prijava
   

Ognjište

Građevinski objekat u kome stanuju ljudi na Kosovu, i to isključivo Srbi. Van Kosova, isti objekat se zove ''kuća''. Nakon '99, ognjište je neretko ujedno i zgarište.

Božić je porodični praznik i hiljade vernika ga danas slavi u svojim kućama.
---------
Patrijarh je na ovaj veliki praznik poručio Srbima na Kosovu da istraju i ostanu na svojim ognjištima.

   

Janjičar

Rođak iz inostranstva koji je kao beba otišao sa porodicom iz Srbije u inostranstvo pa se posle 20 godina vratio sa ogromnom svotom novca i prepotentnim ponašanjem.

-Gde si brat, ne vidim te 20 godina. Jesi siromašan? Hoćeš para da kupiš patiku? Idemo u diskoteka da ti platim pića, ja imam para ti nemaš. Hoćeš da jedemo, ja platim, ti nemaš?
-Može.

   

Tvoja majka muze vime kravama

Uobičajena pohvala kojom hoće da se kaže kako ti je majka vredna, časna i pristojna žena.

Tvoja mama muze krave. Ona se spušta na kolena, na pod prekriven svežim senom na kojem krava leži, ona ne vidi dobro, ali njeni iskusni prsti napipavaju mesto gde se nalazi kravlje vime. Ona počinje da vuče i cima dok joj se grudi nadimaju od očekivanja mirisa svežeg mleka, kojim hrani svoju decu. Nežno se osmehne kad krava zgrči vime, i onda započinje masažu da bi vime opustila i oslobodila put za protok hranljive bele tečnosti. Saginje se da bi bolje videla kravlje vime, jer u staji je prilično mračno. Dok muze, nešto je zasvrbi na butini, ona jednom rukom nastavi da muze, a drugom krene da se češe: verovatno je ujed komarca to. Ritam češanja u jednom trenutku se poklapa sa ritmom muže.
„O, Gospode dragi, da...“ reče pošto je najzad češanjem odagnala nesnosan svrab. Onda menja poziciju, još uvek držeći u rukama toplo kravlje vime, dok krava uzdiše od zadovoljstva zbog pražnjenja nabreklog i bolnog vimena. Ona naginje glavu ka kravljoj glavi, počinje da joj šapuće: „Šaruljo, hraniteljko moja, kako bih ja bez tebe ovu moju nejač odgajila.“ Potom opet posvećuje punu pažnju vimenu. Čvrsto, jakim pokretima, izmuza belu tekućinu, a na usta joj pošla pljuvačka dok misli kakav će kajmak od tog mleka da napravi. U trenutku kada je i poslednji mlaz iz vimena dospeo u kantu za mužu, krava uzdrhta i odahnu, a tvojoj majci malo se toplog mleka prosu po ruci. Ona ga skupi u šaku. Krava se zatim otrese i ode u svoj ćošak pored jasli, da nastavi obrok. Ali majka krenu za njom, i rukom koja je još bila pomalo mokra od prosutog mleka krenu da miluje sapi hraniteljke njene porodice. U tom trenutku pogleda u nebo, pa prošapta triput tvoje ime, sa ljubavlju, znajući da ćeš i ovog dana imati šta da jedeš, i da ćeš odrasti u pametnog i dobrog čoveka, o kome će se pričati. Ugledavši kako se kravi oko repa i na stražnjici nakupilo suviše skorele balege, jer štala ne beše dobro počišćena juče, majka uze sa ljubavlju da je čisti, dok se u tom mističnom trenutku poistovećivala sa hraniteljkom porodice, jer, naravno, hraniteljke su bile obe. Kada je završila, pomalo iscrpljena, sede na stoličicu za mužu, podlakti se i zapali cigaretu. Povuče jedan dug dim, pogleda naviše, i izgovori još jednom tvoje ime pre nego što joj misli odlutaše nekuda drugde, ko zna gde.
To je tvoja majka. Tvoja majka radi to.

   

Smeh svetine u Yu filmu

Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu)
M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu)
Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA
Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!

   

Bečka škola

Sinonim za lepe manire, kavaljerstvo i bonton u malom prstu. Izraz je nastao pre nego što je Gavrilo iz Principa koknuo prestolonaslednika slavne Austrougarske, monarhije koja je bila pojam za uglađenost i fenseraj među ovdašnjim življem, što i nije bilo teško jer su pre njih Balkanom vrmudali otomanski Turci, svi brkati, obrezani i za zulum nad srpskom rajom vazda orni.

Bečka uglađenost krasila je sinove sreskih načelnika i armijskih oficira koji su, po svršenom školovanju u Bečkereku, Pešti ili Pragu, usnama sa uredno potkresanim brčićima celivali ruke varoških frajli i maštali o njihovim belim bedrima.

Od imperije koja je nobles izvozila na kilo, danas je ostala Austrija, gastoški raj u kojem se uvek zaradi dovoljno za još jedan sprat sive gradnje u rodnom Majilovcu, da slučajno komšijina kuća ne bude veća. Ostala je i Mađarska, zemlja koja je izbegla odejancukićenje samo zahvaljujući Tiboru Benedeku, Tamašu Kašašu te bezuslovnoj ljubavi tamošnjih žena prema kurcu kao takvom.

Kako je propala Austrougarska, propalo je i drevno bečko vaspitanje koje danas postoji samo u tragovima.

- Pa dobro, Vukane, jebemu čokolešnik, zar si stvarno morao da pitaš nastavnicu biologije "Što jedete govna?" kad je htela da ti upiše keca?
- Morao sam, ćale, ali sam joj persirao. Bečka škola.

   

Čipičips

Davno zaboravljeni izraz za čips koji je nestao neposredno nakon što sam ja postao svestan samog sebe. Burazer me je maločas podsetio na to i vratio me petnaestak godina unazad...

-Dobar dan, teto, daćete mi jedan čipičips!
-3 miliona!

   

Činovnički

Kulturno, ljudski, uljudno, u skladu sa normama i slično, a još povrh svega i prebacuje objekat u viši klasni stalež.
(Ovo sve samo u pokušaju da se bude kulturan i uljudan, pa se više izraz koristi za ironiju, nego za osnovno značenje, mada ima i toga).

Svojevrsan sleng iz Kamiondžija gde Violeta Kruška pita neku prodavačicu ovo:
- Imate li onako neki žaket, da deluje činovnički? - pritom pokazujući na Paju Čuturu.

- Daj nam dve šopske, četiri komada od pet ćevapa, udri luk, i četiri loze...
- Ja ću dunju!
- A što?
- Pa da delujem onako...činovnički!
------------------------------------
- Što je ova koza stavila kravatu? Nikad mi nije bilo jasno kad riba metne kravatu na gušu...
- Jbg, pošla na Gruov koncert, pa oće de deluje činovnički.

   

Braduljica

Pravoslavna varijanta čečenske bradurine. Iako ugodna za izgovoriti i čuti, kao i prezime košarkaša po kojem je dobila ime, ipak je potpuno u skladu sa njegovom pojavom i kontrasno imenu, predstavlja manifest stanja svesti kroz zversku džunglu od dlakurdi, masnu i prljavu, sa sopstvenim ekosistemom.

Dodatno je ističe zanemarljivo prisustvo brkova, za razliku od recimo baršunaste Džejms Hardenove brade koja, iako afro, iz daleka miriše na ružičasti Kosili, ili na primer bradice onog iberijskog cigančića Serhija Rodrigeza, što u poređenju sa ovom Pravoslavnom izgleda kao da su u pitanju sveže trimovane bruce.

Nositelju dodaje +1 na personaliti, +3 na ometanje HAARP-a u Rakovici, +5 na staminu i +10 na jebanje keve.

- E, alo, čale, ae kad si na nogama, svrbi me braduljica, pa mi donesi grabulje iz garaže, one zarđale ako može.

   

Šatorski pevač

Slavuj sa peskom u glasu. Pesak je zaradio litrama ispijenog alkohola pevajući razularenoj masi opijenih i ošamućenih svatova dok se čuvao da mu mladoženja ne prosvira čelenku pucajući iz tetejca po šatoru. Rinta danonoćno pevajući jedne te iste pesme jednoj te istoj stoci, ali onoj stoci koja ga poji ojerima, evrima i eurima. Svoj lebac mesi u ge duru. Bori se da ga ne slome godine pevanja u mokrim cipelama na ispraćajima februarske klase. Bori se da ne popušta više kalašturama u tigrastim bodijima koje ga saleću trudeći se da mu prenesu neku veneričnu bolest. On se bori, a godine prolaze - ZAM-a više nema, Renome ga neće, za Grand trebaju pare. Da ide samostalno sa svojim cedeom, boji se. Pući će sve ono para što je sačuvao! Trebao bi i da misli na budućnost pošto četvrtu deceniju uveliko gazi, a dece još nema. I dok tako dani prolaze, puno grlo reči melodično izgovorenih, ali duše stegnute kao najzategnutija struna, zorom se vraćajući kući u prazan krevet, gleda u nebo i misli: Dokle ovako!?

Na televiziji ide pesma:
:Zatvorite vrata od kafaneeeee, ne puštajte nikoga iz njeeee:

- E moj Rade, kad ću ja tako kao ti...:uze flašu i potegnu:

   

Kako sam proveo letnji raspust

Sada ću vam pričati kako sam proveo letnji raspust. Letnji raspust je dobar. Možeš da ne učiš i da se ceo dan igraš sa decom. Kod mene u ulici ima mnogo dece. Zovu me da se igram i onda mi mama i tata kažu idi igraj se i ja odem. Ja volim da se igram sa starijom decom, ona mi kažu uvek šta da uradim, morao sam da ukradem od tate rakiju i pare i cigare pa sam posle dobio batine, jednom sam morao da poljubim žabu u usta, jednom sam morao da skinem gaćice i devojčicama pokažem pišu pa su se sve smejale, i dečaci su me onda popeli na drvo pa je bilo visoko i nisam mogao da siđem. I kad sam plakao, onda su mi se svi zajedno smejali, a ja ne znam zašto je smešno kad neko plače. Volim decu ali ponekad i ne volim jer mislim da je njima smešno kada ja plačem.

Na ovom raspustu najviše volim da se družim sa mojim bratom. On je deset godina stariji od mene i njega ja mnogo volim. Kad su mama i tata otišli na selo, njemu su došli drugovi i onda su oni sedeli i puštali muziku i pušili cigare i smejali se. Ta muzika se zove Eka Ve, i oni onda žmure i i polako prave krugove glavom i polako pričaju. I tad su me isterali iz sobe, i posle kad sam se vratio oni nisu pričali, samo im je glava teška i zatvorili su oči, i onda me niko nije terao kao da nisam tu, samo je svirala muzika a oni su samo malo klimali glavom i pričali nešto što ne razumem. Onda je odjednom došao tata sa sela i počeo da viče, ali ništa nisam shvatio šta su pričali i izbacio ih je napolje i tata je mnogo psovao. Volim mog brata i bojim se, tata je rekao da će da mu slomi kičmu, a učiteljica je rekla da čovek bez kičme ne može da hoda.

Jedan dan sam išao sa tatom i mamom na selo. Tamo mi je i baka, a deka je umro prošle godine, kažu da ga je kod Hadžića satro voz. Baka leži u krevetu i ne može da ustane. Nekad ne može da me prepozna, i to mi je mnogo smešno jer kaže mi da se zovem Radislav, a posle me zove Miroslav, i onda priča šta je bilo kad je bila mlada, i ja je hranim, ali najsmešnije je kad se upiški i ukaki u krevet pa mama viče na nju. Ali nju ne bije. To je nepravda, jer ja se stalno upiškim pa me onda biju i mama i tata, po glavi i prutom. Mama je rekla da baki treba neka eutazija, mislim da je to neki lek, a onda je tata udarao mamu po glavi i svuda. Ja mislim da je je to skup lek a da mi nemamo para, i zato je tata ljut, jer su ga otpustili iz firme što dolazi na posao pijan. Volim tatu i bojim se, jer sam čuo mamu kako kaže da će da mu sipa mišomor u kavu, i onda sam mnogo plakao, i tata više ne jede kod kuće.

Prošle nedelje došla je tetka iz Švajcarske. Ja mnogo volim moju tetku. Donela mi je čokoladu i mazila me i pričala kako će da me ukrade i odvede u Švajcarsku pa da budem čovek jednog dana. Tetka nema dece i tetka se svađa sa tatom i priča kako mama spava sa drugim čikama, a to nije istina jer kad god vidim mamu na kauču, ona spava sama, a tata je na drugom krevetu. Mnogo volim mamu i bojim se, jer sam čuo kako je tata rekao da će da presudi prvo njoj pa onda sebi, a ja sam čuo na teveu da kad nekom presude, onda on ode u zatvor i ne daju mu da izađe.

Prošlo veče sam zaspao i sanjao sam čudan san. U njemu su bili mama i tata i brat i tetka i deca iz ulice, i baka što ne zna kako se zovem. Oni su svi vikali i plakali i išli oko mene i smejali mi se u udarali me po glavi. I onda je došao deka što ga je ubio voz, i njega niko nije video osim mene, i on me je odveo. Deka me je mazio po glavi i govorio: dođi kod mene, dekino malo unuče. U tom snu samo me je deka voleo i pričao mi kako sam ja dobar dečak i kako su oni loši i kako treba on i ja da se nešto dogovorimo, pa ćemo uvek biti zajedno. Ja sam mnogo plakao, i pitao sam deku šta treba da radim. I deka mi je rekao šta da radim, i ja ću poslušati deku. Mislim da ću ih ubiti sve kada budu zaspali. Ali to će biti samo naša tajna, dekina i moja tajna.

Definicija napisana za takmičenje Pačija škola

   

Devedesete

Period kojeg se rado sjećaju djeca rođena poslije 2000-te godine.

u pozadini piči Ivan Gavrilović

A: Brate, snimi mi kajlu.
B: Au, odlična tebra. Pazi ove puma tike.
A: Nema maćori, devedesete fazon i to. Ček, zvoni mi telefon (javlja se)
C: Gdje si to više, ohladiće ti se čokolino
A: 'Nači tu sam sekundarno. (spušta slušalicu) Brate, zovu me iz geta nešto. Izgleda neka frka izbila pa moram da palim.

   

Otkomanda

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.

U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.

Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.

Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...

Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.

Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.

Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.

   

Izlizati opanke

Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:

Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.

Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?

A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.

Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.

- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!

Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.

Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...

   

Vigan

Svako ko u poslednjem momentu uspe da se izvuče iz teške bule.
Baš kao i istoimeni engleski premijerligaš kojeg redovno na polovini prvenstva svi otpišu, a on se na kraju volšebno izbori za opstanak.

- I, jesi li dao uslov?
- Verovao ili ne - jesam. Izvučem pitanja - naravno, veze nemam. Gledam ja u njih, gledaju pitanja u mene... Gledamo se mi tako, profa kucka prstima po katedri, ja počnem nešto da okolišam kad profesoru zazvoni mobilni. On se javi i poče da se dere: "Sin, sin, sin!!! Muško, tri i po kileeee!" A ja znam red, ustanem, izljubim ga, iscepam mu košulju a on meni šesticu u indeks...
- Jebote, koji si ti Vigan, čoveče!

   

Ko ovo jebe da mu popušim kurac

Kažemo kada na ulici vidimo vrhunsku ribu, za nas nedostupnu u svakom pogledu.

   

Plitka materica

Osobina lako uvredljive osobe na bezazlene šale, komentare ili gestove.

Pusti ga u p..ku materinu, nemoj da mu spominješ što je promašio penal. Znaš da ima plitku matericu, odma’ će da se nadrka!

   

Država duradi nešto

Kako živimo u jako organizovanoj državi, ovo je rečenica koju smo nebrojeno puta imali prilike da čujemo. Naravno, posle toga, nužno ide jebem ti državu. Naime, koliko god da smo sami krivi za sranja u koja upadamo, država ostaje kao poslednja instanca koju možemo uvek da okrivimo. Takođe može da posluži kao odlično opravdanje.

-Jesi video brate, kolko na pravnom ima riba?
-Ma video sam, ništa mi ne pričaj.
-A kod nas na filiozofiji, sve neke darkerke.
-Majke mi jebote, država bi trebala da uradi nešto povodom toga. Tipa, da uvede da mora da se prima minimu 70 posto riba na faks, pa će valjda da nas ukenja.
--------------------------------------------------------------------------------------
-Idemo kod Draleta večeras?
-Idemo, samo mi je javio da se ne zajebavamo sa liftom, ne radi.
-Ne radi? A jebote, on je na drugom spratu, ko će da pešači?? Stvarno, država bi trebalo da nađe neku alternativu tim liftovima.
----------------------------------------------------------------------------------------
-E opet sam pao tiket, jebem ti i kladionicu, i ko me natera da uđem, sad nemam Miri za poklon.
-Ma brate, jebi ga nemoj da se kockaš više.
-Ma šta koji kurac, i te kladionice na svakom koraku, vuku te unutra. Trebala bi država da reaguje nekako, da se to smanji malo. A u kurac više...

   

Ples oko šipke

Poslednja igra praseta.

   

Gosti u `Discovery` dokumentarcima

Viasat Explorer, History chanel, Discovery... Poznati po izuzetnim emisijama koja obuhvataju sve sfere života. Kanale koje vredi gledati jer su zaista korisni.
Ali koliko nas nauče nečemu, toliko nas zapravo smatraju nepismenim i maloumnim kretenima reklo bi se.
Naime, oni uvek izvuku nekog živog svedoka koji je preživeo Hirošimu i Nagasaki i tečno i savršeno govori engleski jezik. O preživelim nacistima koji su izbegli najveće Interpolove potere, a našli se kod njih u emisiji, nećemo ni da govorimo. Oni verovatno imaju jaču skauting mrežu nego FK Ajaks. Ne bi me čudilo da sledeće nedelje iskopaju preživelog i teško ranjenog viteza iz Krstaškog pohoda, i da mi tako glatko `poverujemo` da je to baš on.
Međutim tu se pojavljuje još jedna potcenjivačka situacija koju smo osuđeni da gledamo i slušamo. Narator i `svedok istorije` konstantno i iritantno ponavljaju tekst. Kada se sve sabere i oduzme preko 30 minuta dokumentarca znamo unapred.

(scena bombardovanja Berlina, Britanci razaraju sve što se može razoriti, narod nasumice juri po ulicama, vidi se spaljena zastava nacističke Nemačke)

Narator : *U Aprilu 1945 saveznici su nemilosrdno bombardovali Berlin sa flotom od oko 500 SPITFAJERA , bombardovan je nacistički parlament i sve zgrade gde se sumnjalo da se kriju poslednji nemački otpori, narod je nasumice jurio po ulicama tražeći sklonište, to je bila najava kraja rata.*

Preživeli Nemac : To je bilo u Aprilu 1945, saveznici su nemilosrdno bombardovali Berlin taj dan. Rekao bih da je bilo preko 300 aviona koji su nas gađali. Ja i moja porodica smo nasumice jurili po ulicama Berlina tražeći sklonište , sećam se da sam video kako gori zastava Hitlerove Nemačke. Tada sam znao da je kraj rata.

( Bitka za Staljingrad )
Narator: *U nemogućim vremenskim uslovima, Hitler je ipak odlučio da napadne rusku prestonicu. Nije poslušao svoje generale koji su ga odvraćali od te ideje i tražili da napad odloži za proleće. Nemački vojnici susrećeni sa nemogućom zimom nisu mogli da pruže svoj maksimum. Puške su se ledile za ruke vojnika, a tenkovi su teško palili. To je bila jedna od najvećih Hitlerovih grešaka i prvi veliki poraz.*

Preživeli Rus : Bio sam poručnik tenkovske divizije tada, kada je Hitler ipak sproveo svoj napad na Staljingrad, iako su ga njegovi generali savetovali da nas ne dira po zimi. Mi smo naše tenkove palili u hangarima, a oni su imali velike muke da startuju svoje Tigrove. Prsti su im se ledili za automate. Možda je to bila i naša najveća prednost. Mislim da smo imali sreće, jer je Hitler mnogo pogrešio što nas je napao zimi. To je bio njegov prvi veliki poraz.

   

Đavo

Kidnaper šale u stresnim situacijama.

#52
+37217
1180
definicija