Rista Stolar

Риста Столар, легенда предратног Чачка, је био добар у свом послу, али му није било суђено да се тиме прослави. Ристу су хтеле речи.

Сва срећа па је Риста био добар чоек, и није се курвао за фотеље, а могао је.
Ристи су епохално ишли на курац сви, комуњаре, радикали, демократе и сва остала багра која је попут Паје Арнаута сисала крв сељацима. Тако, Риста је почео да гунђа. Гласније и гласније. Почео је да прича како треба да се одјебе власт, да требаш да будеш чоек чоеку и сличне глупости које су се лепиле народу. Кад оно међутим, упао Шваба четрес прве.

Риста ко Риста, болела га патка да ћути, па оплео и по њима. Срао је он по њима неко време, док је могао, све док није једаред ударио есесовца на пијаци што је узимао испод руке неку врућу прасетину. Ту пуче. Побеже Риста код кума Јове, али га кум одрука за два бурета бензина.

Ристу су швабе, гамад каква су била, претукла на мртво у месној заједници. После су Столара, како су га они звали, прикуцали раширених руку на храстову летву па са свим тим поставили на онај дуд код цркве.

Било би добро да је ту крај, али комунистима, које је Риста мрзео, паде на памет да је народ Ристу волео, па га после рата прогласише њиховим и револуционаром, и трпали се његовим именом. А Риста се, по свој прилици, врти ко карданска осовина.