Roditeljska briga

Konstantna teskoba u grudima koja se stvara rođenjem prvog deteta.

Zadnja napušta dušu.

Slobodan: E, ćao ženo, samo da ti javim da smo stigli u Kovin.
Ljiljana: Kad pre, Bobo? Opet brzo? Pa, je l' ti znaš da si vozio i decu, pička ti materina. Halo, je l' me čuješ?
Slobodan: Ma, čujem te. Nisam hteo baš odmah da se javljam, znaš kakva je Jaca. Evo, pozdravlja te!
Ljiljana: Fala, pozdrav... :okreće se prema svekrvi: Šta ti hoćeš stara?
Baka Zlatija: El stigli?
Ljiljana: Jesu, mamo, jesu, pomeri se, opet ćeš da se sapleteš na kablove... E, je l' me čuješ? Kako su deca?
Slobodan: Dobro smo stigli, dobro. Evo već tetka postavlja da se jede. Ijao da vidiš kakve je ćufte napravila.
Ljiljana: Pitam te za decu, jebe mi se za ćufte!
Slobodan: Au, a da vidiš tek kolač kakav je napravila. A taman mi se jede slatko.
Ljiljana: Ti stvarno hoćeš da te kaznim. Znaš da mi nije teško da stavim katanac na pič...
Slobodan: Ćera ti je već šmugnula sa nekim! A sinovi su na terasi i opet se smeju bez razloga. Eto.
Ljiljana: Slobodane, koliko puta sam ti rekla...
Tetka Jaca: Eeeee, ćaoooo, pa gde si ti mila, šta ima? Kako si?
Ljiljana: Eeej, ćao. Nema ništa. Kako ste Vi?
Tetka Jaca: Evo, super smo. Lepo su stigli, malopre popili kafu i pušili neke cigare sa ukusom borovnice. Znaš kako su dobre. Sad ćemo i da jedemo.
Ljliljana: Znala sam! Cccc... Ništa, ajd' da ne gorimo više žicu. Budite pozdravljeni. Ajdee, ćaooo... Eee, daj mi začas ovog mog.
Slobodan: Kaži, srce moje.
Ljiljana: < hvata telefonsku slušalicu kao mikrofon > A sad mi daj njen broj da 'mesto tebe jaaaa raskinem sa njoooooom...
Slobodan: Opaaa, vidim ni tebi nije loše.