Roman za ubijanje vremena

Оно што карактерише овакав тип романа је да су они познати великом броју људи ( а нису део школске лектире, мада у данашње време ни школска лектира не наилази на неки одјек у широј маси ). У овом роману можемо наићи на обиље насиља, завођења и секса ( прави љубавни роман карактерише сексуална тензија а не секс ), али списатељи лагано одустају од тога и секс је присутан скоро на свакој другој страни. Плени машту узбуђених тинејџерки и разочараних мамица. На постављено питање особи која је зависник од оваквих романа зашто не чита нешто озбиљније, чест је одговор: ''Ово читам не бих ли убила време''. Значи ли то да наше време могу да убију само тривијалне ствари, да смо почели да водимо тако глупе и досадне животе да смо способни само за читање романа који немају поуку, романа које су написали писци који иза себе имају око 200 дела, исте тематике, истих ликова којима су само имена промењена. Шта је убијено; наше време или наш осећај за лепоту и праву књигу. Да ли смо окружени романима који су уствари средство за убијање - али не времена, него свих добрих писаца и свих вредних књига?