Rudari

Prelepi ljudi. Pojma nemam što, tek nikad nisam video ružnog rudara. Nisam ih se nagledao dovoljno, moguće, ali oni su mi počesto začudo nasmejani radnici koji idu na posao, na licu im čitam "jebiga, radi se, mora da se radi, ajde da se radi", ili ozbiljni, sa mislima ka oknu. Izlazak, ponovo srećni, svež vazduh, nulta nadmorska visina, kuća, porodica, pivo, uh! Opet, često i premoreni, ozbiljni, nekako zadovoljni, uspešan dan, radilo se, sad na počinak... Najčešće ih gledam tek umivenih lica, pred kraj dana, sa ostacima čadji na odeći i izmedju bora. Svesan manjka vazduha i viška metana, mraka u tunelima, i tripa da svaki drhtaj možda znači odron, smrt, ne primećujem tikove ispod oka, unezverenost u pokretima, već samo spor korak, lepe oči, i snažne ruke koje odlažu šlem. Ne pričaju peviše, ne žale se, ne hvale se, ne boluju dugo. Dan za danom, u tišini, tako odlaze sa lica zemlje, u čvrstu dubinu. Možda je u tome finta, oni dole nalaze mir, tamo gde nema nas. Rudnik se nametnuo kao njihovo prirodno stanište, dok je površina nagrada. I sve su lepši, još kad se po hiljaditi put uspešno vrate gore. A njihovo gore je ono što je nama ravno. I ja bih bio lep da svakog dana idem na nebo...