Rušenje monolita

11. јун: Остало нас је само седморо Срба на планети. Скупљени у хладу под старом крушком, бројимо наше посљедње дане. Након три непреспаване ноћи, коначно користим тренутке одмора да превијем рану на нози.
12. јун: Рана не зараста како треба. Иако огуглали на смрад, саборци ми савјетују да би можда требало поново да је дезинфикујем.
14. јун: Већ помало могу да се ослањам на ногу. Свакодневно скупљамо коров и коријење. Довољно да мало окријепи, недовољно да утоли глад.
17. јун: Свих шесторо одлучују ићи даље, да пробају спас наћи у Њемачкој. Рањен бих им само представљао терет, па одлучујем остати. Иду у сигурну смрт, то је свима јасно. Ако уопште прескоче мађарску ограду, дочекаће их угарска канибалска племена или ће осјетити негостољубивост Панонске пустиње.
18. јун: Ништа посебно се не дешава. Једино ово иритирајуће шуштање ноћу које ми не да да заспим. Ухватим мало сна дању.
19. јун: Видио сам људе. То су први људи које сам видио још од кад су остали отишли. Вјероватно бугарска племена. Држим свој Рамбо нож стално уз себе.
21. јун: За сад добро подносим самоћу. Ноћу не гасим ватру. Ватра одгони звијери...и животињске и људске...зато не гасим ватру.
25. јун: НЕШТО ЈЕ ТУ!
Пробудивши се ујутру, угледао сам некакав велики објект. Усправан црни монолит. Није га било ту јуче, то сам сигуран.
26. јун: Не прилазим му. И даље је ту.
27. јун: Стоји непомичан и као да буљи у мене. Плашим се да га је окупатор поставио ту. Зашто се једноставно не макне од мене?
28. јун: Одлучио сам да се суочим с њим. Стојећи у његовој сјени, кренуо сам да урезујем „четири ес“. Грешку сам направио кад сам се ослонио лијевом руком на глатку површину.
Не знам којом технологијом су успјели инфилтрирати одређене идеје у мој мозак: Оно шуштање ноћу које ми није дало заспати мора бити некаква подземна вода испод камења. Могао бих ископати бунар и почети узгајати разне културе; отићи мало јужније и довести неку Албанку; основати мање село...
Е нећеш мене!
Тргох се изненада и повратих разум. Бугари су били поново пришли, све се као чудећи овој необичној формацији. Растјерах их уз мјешавину српских поклича и псовки.
Сад је сасвим јасно да га је непријатељ донио.
Спеман сам да га оборим. Узео сам зашиљен камен и почео да ударам. Монолит није толико компактан као што ми се на први мах чинило. До подне сам откинуо четири велика комада. Једва их успијевам однијети на четири стране, докле ми поглед допире и обиљежити међу.
ОВО ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА, МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ!

Писано за такмичење: Боље роб...