Samo ćemo da svratimo
Najveća laž srpskog gosta, odmah posle domaćičinog „ma nisam ništa spremala“. Izgovara se u kolima ispred zgrade slavljenika, dok žena na zadnjem sedištu drži bombonjeru i flašu vina od 890 dinara. Plan je vojnički precizan: uđemo, čestitamo, malo žita, jedna rakija, sarma iz pristojnosti i u devet smo kod kuće, jer je sutra radni dan.
U praksi posle žita dolazi meze, posle mezea čorba, posle čorbe sarma, posle sarme pečenje. Taman kad pomisliš da je gotovo, domaćin donese flašu „one od pre pet godina, nisam je otvarao ni za koga“, a odbiti je teže nego reći keve da ti se ne sviđa njena pita. Oko ponoći neko dovede harmonikaša iz komšiluka, kum plače uz „Ruse kose curo imaš“, a ti otkopčavaš dugme na pantalonama i pišeš šefu da ćeš kasniti zbog viroze.
Novembar je posebno opasan jer se ture nadovezuju: Mitrovdan, pa Aranđelovdan, pa Sveti Nikola, i čovek u decembar ulazi kao prase na ražnju, okretan sa svih strana i pun do vrha.
- Ljubo, samo ćemo da svratimo, jesmo se dogovorili? Jedna rakija i palimo.
- Jedna, majke mi.
(posle šest sati)
- Ljubo, dva je sat, auto ostavljamo ovde.
- Ćuti, ženo, nije red da odemo pre nego što iznesu tortu!
- Iznosili su je u jedanaest, a ti si pojeo dva parčeta.
- Onda nije red da odemo pre kafe.
