Samo da okrenem ploču

Ključna rečenica u radnji koja doprinosi napetosti, onda kad ženska u krevetu nabubri od vlage a ti si na Torensovom gramofonu pustio Pitera Gejbrijela, i u času kad se čitav njen svet suzi na tvoju kitu koja sad mora da ode na predviđeno mesto... A strana iscuri i muzike nestane u prostoru. Ženska više ništa ne primećuje, rekosmo na šta se sad svodi njen svet, ali ti... ti si domaćin i komandant ove parade, ti si takođe i muzički urednik ove noći i ne smeš da dopustiš da ta mesečina taj miris udaljene reke i ta vlaga u sobi ne budu propraćeni adekvatnim zvukom, i tada, baš tada kad su joj oči našle fokus negde oko vrha nosa, zamućene kao Lepenica posle kiše, tada, hladne glave i tvrda kurca, ti ustaješ sa nje i lagano se njišući u kukovima, otprilike onako kako je to u jedno davno podne učinio Gari Kuper, krećeš u dubinu sobe odakle kao signali visokih aviona sijaju torensova kontrolna svetla, ona mumla, trza se, izbačena iz ritma, muca "š... šta se dešava... gd... gde si krenuo... daj daj daj dođiii"... i ti, držeći ploču oslonjenu o korene dlanova, okreneš je laganim pokretom u kome vinilna površina baci odsjaj meseca na njeno izbezumljeno lice, i kažeš:

- Samo da okrenem ploču, mače...

... i ona je totalno dotučena, dok Gejbrijel i Kejt Buš kreću sa Don't give up, ti se vraćaš krevetu, Mesec je na nebu, vlaga raste kao u subtropskom pojasu, sve je taman onako kako treba da bude... još neko izvesno vreme, do pomračenja Sunca koje nećemo moći da izbegnemo.