Samo stranci koračaju ravno

Stranac je neko ko nije pod svojim nebom, ko ne hoda svojim pločnicima. On je došao odnekud, iz nekog razloga, i nije mu prijatno što je tu. Svesan je da svojim prisustvom troši nečiji vazduh i prostor, svojom rečju narušava nečiju tišinu, spokoj. Zato je tih i sićušan. Oko njega ljudi viču, smeju se i plaču, bune se i aplaudiraju. Tuku se i grle, pevaju zajedno, plaču na glas, uživaju u, uslovno rečeno, slobodi. On nema to pravo.

Stranci koračaju ravno, retko menjaju pravac i ritam. Prihvaćeni su, ali ne kao ljudi, ne kao jednaki. Oni će uvek biti tamo neki dodjoši, ko zna kakvi, ko zna odakle... I jedni drugima su strani, sami sebi su strani.

Oni najtiši su oni koje tišti. Njihova je nevolja ta da se ne osećaju lagodno kada im osećanja ispadaju iz dzepova, kada im glas dopire do svakog uha. Oni ne žele da korakom seku nečiji put, ili laktom otmu dah iz grudi, a o tome nisu mislili dok nisu postali stranci. Sada tiho kupe otpatke onih koji ni sa njima ne bi znali kud će, a imaju mnogo više...