Februarska klasa nije ni prošla celu obuku, a već su u rano proleće golobradi, kratko podšišani mladići sa zebenjom u drhtavim rukama držali puške.
Bio je kišan, težak, dan. Meci su prštali na sve strane. Svet stade. Ali samo u očima jednog od njih. Prsa su dočekala hitac. Srce stade, oči se sklopiše, mozak utonu u večni san.
...Tog dana se sa neba mogla videti crna fleka oko žutosmeđe ilovače. Borovi oko groblja upijali su majčin jauk što se odbijao o okolne spomenike. U njenim očima, u tri sekunde spuštanja sanduka u kovčeg od ilovače, stalo je čitavo detinjstvo tuđinskim metkom ubijenog sina. Od prvog plača, do prohodavanja, školovanja, početka rata, i do poslednje pod šatrom naručene pesme....samo za sina regruta...
ustaj sine, majka zove...