Samostalnost prvog stepena

Ništa do prdenje u prazno. To je onaj osećaj posle svadje kada shvatiš da ti u životu niko ne treba i da ćeš se u najskorije vreme iseliti iz porodične kuće. Skorija budućnost prikazana u tvojim očima:

Tri godine posle studija, dolaziš u novom mercedesu i još jednom savršenom Armani odelu, parkiraš se ispred kuće koja je nekad bila tvoja i pristojno trpiš komšijske poglede.
Ulaziš u kuću i tu zatičeš staru u kuhinji kako prebrojava namirnice i matorog u dnevnoj kako gleda utakmicu na televizoru koji sliku pokazuje na svakih 3 min. Pozdravljaš ih i dobrodušno, ispisuješ ček na 10.000 evra uz opravdanje da to nije ništa i ne želiš da čuješ negodovanje. Pri izlazu iz kuće tiho promrljaviš "I told you" i odlaziš. Sedaš u mercedes prezadovoljan i prepun sebe jer si im konačno pokazao da si uspeo iako nisu verovali u tebe.

Kada tvoja vizija budućnosti prodje, shvatiš da si još uvek pišljivi sedamnaestogodišnjak koji živi sa mamom i tatom i prima dzeparac od 700 din nedeljno. Zatim shvataš da su ti nešto prigovorili i da je od tada prošao bar minut, pa je kasno da tvoja bude poslednja. Kada se sve smiri, dolaziš do njih kao mala maca i tražiš bar još 200, nadajući se da ćeš ih sačuvati za onaj tvoj samostalan život.