Saranuša

Полако, корак за кораком, ја и ортак умјесто у град на кафу запутили се на саучешће. Шта ћеш, умрла другова баба, покој јој души, мора се... Све идем и контам како је некако било љепше када се боца ракије носила, сад главоње у граду донијеле одлуку да се носи само лова као помоћ породици, кажу практичније, естетику ко је*е. Онако некако сам се сав осјећао важан и велик, флашу у руку па ко људина нека из прича старих, а не овако са петаком у џепу (јебени студент, већ ми фали за вечерашњу пјанску). Што је најгоре није папирна новчаница већ гвоздењак, али ја у коверту са њим па неће нико сконтати. Улазиш, некако ти није свеједно, ипак је жалост, а ортак класичан објешењак, ће будала нешто провалити па те укопати за вијек вијекова. Ред се скупио, полако прилазиш кутији за прилоге, испред тебе локални ђикош прилази кутији и у убацива петака преходно описаног(мрзило га коверат купити). Чујем ортаков дах на уху, већ ме језа пролази
-Брате као у слот...
Очи хоће да искоче, а сузе кренуше на очи, уједох се за усну да не бих пукнуо од смијеха, мислим се у себи "сломит ћу ти главу за ово". Прилазим ожалошћенима, све са сузама у очима, гледају ме људи, па забога чак ни они не плачу, старо чељаде, дуго боловала, није умрла него се родила, а ја на ивици суза, замало они не кренуше мене да тјеше.

Улазим у локал, гостује неки мега пјевач. Друштво већ чека.
-Браћо, шта се пије вечерас, приупитах
-Ево нека Мицина лоза, веле није лоша а јефтина
-Ајд живјели...
... Будим се, уххх, какав осјећај, нанаједбив, глава пуца а мишићи боле као да си био под јармом и вукао рало читав дан, туга. Ухххх, да л' сам сањао? Долазе кроз маглу ствари синоћ почињене у главу. Земљо отвори се... Да ли је могуће да сам ухватио за дупе најбољу другарицу, питао 5 цура да се удају за мене(од чега је једна заљубљена у мене, а остале имају озбиљне везе са мојим познаницима), да сам пјевао испед зграде у напола го у 5 сати ујутру. Узимам моб., да окренем друга, видим да сам скршио читам кредит, страх ме и ући у поруке и позиве. Устајем, ноге клецају, улазим у ходник да узмем фиксни, стари излази из тоалета и пролази поред мене као поред турског гробља, а поглед...
Зовем Миланчета, човјек је релевантан, не пије па ће ми најбоље објаснити ситуацију. Звони, јавља се, Крећем одмах да му се јадам
-Брате шта начињех синоћ
Он се прави мало луд
-Па шта начиње несрећо?
Ја полако па по сјећању све му испричах, као да он не зна.
-Јебеш то стари, вели он, фали теби жестоко филма, сад ћу доћи до тебе да ти причам какве си још јаде направио, не могу преко фона.
Мени дође лака снага, није ми добро, мајко моја рођена зар сам толики идиот?
-Јебала вас она сарануша! Што не пијете нешто нормално!, већ почиње да виче.
Пролази ми кроз главу хиљаду мисли, а са уста нехотично излетје
-НИКАД ВИШЕ НЕЋУ ПИТИ!
-АХАХАХАХАХАХАХА, зачу се са друге стране телефона.