Mukotrpan i vrlo bolan proces koji sledi posle rastavljanja na sastavne delove.
Ponekad dođeš u situaciju da se potpuno rastaviš na zasebne komade.
Proces rastavljanja je obično obavijen velom misterije i ne ostaje u sećanju.
Proces sastavljanja započinje buđenjem odnosno padom u stvarnost.
Postaješ svestan sebe, da postojiš i da si živ. Pokušavaš da odgonetneš gde si.
Soba ti je nekako poznata, ali ne bi trebalo da se vrti. A vrti se pod obavezno.
Jak bol pulsira u predelu nečega što bi trebalo da bude glava. Glava?
To je tek rastavljeno i treba da se sastavi. Pokušavaš da sastaviš delove glave.
Ostatak tela pokušavaš da spojiš u jednu artikulisanu celinu pri odlasku u WC.
Iz sebe istočiš tamno žutu tečnost iz koje izgleda isparava čist alkohol.
Pokušavaš da opereš ruke i umiješ se hladnom vodom.
Ali to nije jednostavno jer te iz ogledala posmatra neko čudovište. Kakav pogled.
Dogegaš se nekako do kreveta i padneš u njega. Sve te boli. Ničega se ne sećaš.
I onda počneš polako da se sastavljaš. Prvo delove glave. Juriš misli na sve strane.
Glavu sastaviš sa telom nekako, ali je obavezno držiš rukama da ne otpadne ponovo.
Ruke i noge su tu negde, samo nisu lepo sastavljene. Treba ih malo preštelovati.
I onda konačno zaspiš ponovo i sastavljaš se u snu. Blagotvornom snu za sastavljanje.
- Gde si bre ti danas ceo dan?
- Au brate preležao sam dan. Ne mogu nikako da se sastavim.
- Od čega bre da se sastaviš?
- Od izlaska u subotu uveče.
- Ali sada je ponedeljak posle podne.
- Znam. O tome ti pričam. Ne mogu da se sastavim.
