Savo Radusinović
Gospodin. I kad nema ceh da plati. Ostao neoženjen jer je ona htela samo druga. Nije mu bilo krivo i ne žali ni nju, ni sebe, ali takođe neće ničije sažaljenje. Jednom je čak i pozvao da izađu ali nije došla kada je zvao. Volela ga je ali njegov način života joj se nije sviđao. Valjda jer je voleo da skita a žena nikad neće skitnicu da ljubi. A i tad joj šesnaest leta beše pa se možda i uplašila. Otišla je jedne večeri dok su u daljini negde zvonila zvona.
Nakon nekoliko godina, kada je stasala i postala zrelija, Savo je okrenuo telefonom i rekao: "Ako želiš da me vidiš dođi na mesto gde su posekli bagrem stari. Znaš već. Možda pomirenja više nema ali znaj da te nisam zaboravio jer sam te mnogo zavoleo. Posle tebe sam ostao tužan i sam i želim... Želim... Čekam te". Ona je ćutala i spustila slušalicu, bez glasa. Bila je jaka tog trena. Iza nje se pojavio čovek koji joj reče da je žena koju ludo voli. Udala se. Jebeno.
Savo je pored bagrema čekao do duboko u noć; nije je bilo. Okrenuo se i sa koferom u ruci otišao negde na zapad. Kao da je imao osećaj da neće doći. Ovo je njegov ispraćaj. Više ga nije bilo.
