Savremena poezija

(ko može neka zamisli glas Radeta Šerbedžije koji ovo izgovara)

Колико сте пута видјели
уплаканог кловна?
Једном,
два пута?
На филму можда?
Да ли је то стварно био
кловн?
Да ли кловнови плачу?

Не.
Уплаканог кловна нећете видјети.
Кловнови плачу
код куће,
у самоћи.
Рећи ћете
''па онда ипак плачу,
макар и код куће,
кловн је кловн, гдје год био''.

И истина је,
кловн пусти сузу у тајности,
у одабраном друштву,
за столом са својом савјешћу.

Но опет си се преварио.
Сам са собом кловн то више није.
Суза неће потећи низ лице
пајаца.
Слиће се низ образ човјека.
Истог оног који носи маску
кловна.
Маску, која можда чини његов изглед,
али је његова суштина покопана дубоко
испод очигледног.

Кловн није језиви чика
обучен у, наизглед смијешну и шарену, униформу.
Он је твој пријатељ.
Онај који никад није тужан.
Он у животу нема проблема.
И заиста,
да ли сте икада причали о његовим проблемима?
Да ли је икада поменуо да га нешто тишти
док су се остали жалили.
Није,
он се смијао.
Он је увесељавао све вас.
Он је био кловн.

Но како то живот обично уреди,
они,
чије лице најчешће краси осмијех,
чији се грохот најдаље чује,
унутра су најтрулији.
Кловнови пате. Кловнови тугују у себи.
Кловнови не оптерећују никога
собом.
Њихова несрећа је само њихова.
Њихова бол се не може подијелити.

Будите добри према свом кловну.
Не насмијте му се на понеку урнебесну фору.
Можда би он волио да није то
што јесте.
Можда он и не жели да вас увесељава.
Шта ако он осмијехом брани своје право
на тугу?

I tako, eto ti pesme,ludo jedna.