Vaše crnilo, mračnina, tamna strana. Vaša unutarnja ružnoća. Osobine koje nekada sanjate da posedujete, pa se probudite uzvrpoljeni i panični u strahu da je zaista tako.
Ono zlo u vama koje vas nagoni na sve ono zbog čega vam jače zalupa srce, uz osećaj izdaje samog sebe.
I ono što mili pored vas dok hodate u mraku, prilepljeno za vaša stopala.
Dok obitavamo i životarimo trudeći se da ne zadiremo preduboko u svoju psihu, mi kao da tapkamo po snegu, preplašeni onog leda ispod, kroz koji bismo mogli da propadnemo. Neki od nas nikada ni ne osećaju taj privid tapkanja, taj nagon zaštite samoga sebe, dok je kod nekih taj osećaj toliko intenzivan i prisutan da izaziva anksioznost, hroničnu nervozu i skoro panično izbavljanje iz svakog mogućeg pokušaja čeprkanja po sopstvenim osećanjima. Svi smo na neki način svesni da bismo ispod leda naišli na pokoji mračni entitet, samo niko nije siguran koliko bi se zverki tamo skrivalo i obmotalo mu se oko nogu ili ga samo ščepalo i povuklo u dubinu. Strah od samoga sebe ponekad nadmašuje i sam strah od smrti. I, iako nam mehanizmi odbrane ne dozvoljavaju da se suočimo sa svojom senkom, neretko osetimo čega i koliko tu ima. Ali ipak nikada nismo potpuno sigurni. I u tome je cela draž.
Psihoanalitički, nema šta.
Baš mi se dopada.
+