Seoska odbrana od NATO-a

И, кренемо ти ми у шуму, педес' човека, минимум, да насечемо дрва за рампе и бедеме. Kад кренуше да млате секирама по државној шуми, да те Бог сачува. Раде Крака запенио испод неког глога, каже- ''Кад се натакне 'мериканац на трн, па кад то загноји, има д'умре до Ђурђевдана''. Деда Војкан млати по једном грабу, а очи му на дршке изашле, па крваве као у Краљевића Марка и са муком прича: ''грабовина је жилава па ће таква рампа да задржи непријатељске тенкове док наша армија спрема офанзиву''. И само што је чича стигао до коре, почело је да га гуши, па смо морали да га носимо до куће.

Довучемо некако мотке и деда Војчу, намонтирамо рампе на свим улазима у село, наточимо ракију у балонче, блокче у руке и легитимишеш сваког ко улази у село. Јебига, можда су дошли да нам спале штале, да поставе локаторе или да нам прцају жене, ехехе. И тако једне ноћи, док смо штитили нашу отаџбину, мртвошемо се од ракије, те Новица и Јаблан онакви анестезирани кренуше да виде, да нам неко није сипао бојни отров у сеоски водоводни резервоар, да нас трује. У међувремену су се изгубили и отишли чак до Црне Баре где их је изујед'о шарпланинац, а вратила их је милиција после недељу дана кад их је човек наш'о у подруму како краду ракију и поливају кереће уједе. Није лако било.

Сваког дана, од леденог марта, до врелог јуна- знало се; чувамо отаџбину грабовим моткама, ракијом и ловачким пушкама од непријатеља коме смо видели само спаљене трагове.

Заврши се рат, кажу изгубили смо, а говна нас нису ни напала како доликује, Ратко Лопов, председник месне заједнице, покупи оне рампе и целе зиме се тим моткама грејао, а деда Војча, чувени сеоски газда, умре од муке јер није могао да поднесе то што је, као да је слуга, Ратку, слинавом преваранту, спремао дрва за огрев.