Za razliku od grada u kojem tvoje aktivnosti diktira radno vreme nadležnih ti ustanova, na selu početak tvog dana zavisi samo od toga koje je godišnje doba. Ustaneš jedno sat vremena pre zore taman da doručkuješ i popiješ natenane kafu i rakiju, šeretski se osmehujući kad čuješ kako se pevac dere iz petnih žila misleći da bez njega ne mogu izaći ni sunce iza brda ni gazda iz kuće. Jutro je, Džone.
- Poranio Kraljeviću Markoo, prije zore na petnajes danaa ♪♫♪... ustaj sinovac sve ti buve iz ćebeta jebem, idemo u vinograd.
- Mrmflj... šta je ovo tri sata, jebote ko još ustaje u tri ujutro?
- Onaj koji je legao u sedam, a ne u jedan kao ti, aj oblači se, pojedi nešto i idemo, vinograd ne spava.
- Evo, evo...
- Dorotije, šta ga zajebavaš sveca ti, kad smo mi ustajali u tri da idemo na njivu?
- Neka, neka. Žalio mi se Jova da su ga skopali kakvi sektaši, neće ni da uči ni da radi, a kenja povazdan o nekom životu u armoniji s prirodom pa ga je poslao vamo da mu odradim prezentaciju. Kad ga ja propustim kroz šake ima da uči ko Tesla.
U 5 ustajanje, ide se na njivu, taman vidiš izlazak sunca i diviš mu se dok te neko stariji ne čukne motikom po glavi/leđima/nogama, a u najgorem slučaju i preponama.
+++
Ma krvav je to običaj, krvav. Eto i u mojoj prapostojbini inače ustaješ kad ti se digne al kad dođe rodbina iz grada onda se ustaje tako u četri-pet, mesi domaći lebac, mezi se štogod uz prve zrake sunca, red je da impresioniraš ljude.
Heheh, istinito...
Mojoj rodbini je i pola šest mnogo rano.