Sindrom Ilije Cvorovica

Komsija:
-Molim te decko, da li si saznao ciji je ovaj srebrni metalik karavan sto cesto parkira pred mojom garazom.
-Nije bas pred Vasom garazom... Svi znaju da nemate auto, pa ne smeta...
-Da, a kako on to zna kad ga ja ne znam ko je?
Njega je neko nagovorio da me provocira, il ne daj Boze da planiraju da me opljackaju.
-(radoznao dokle doseze paranoja pocinjem da ga palim)
Sigurno komso da treba biti na oprezu, nikad se ne zna sta vreba iza coska.
-Jeste, jeste decko, eto pre neki dan su tako uhodili neku stariju gospodju na Novom Beogradu, usli u stan, silovali, opljackali i na kraju zadavili.
-Uf bre, gadno, cuo sam i ja, mislim da su isto pominjali srebrni metalik auto, ne secam se da rekose da je karavan.
-(Dva proguta suve knedle mesto pljuvacke koja se povukla i zabezeknut pogled)
Moracu ja da prijavim miliciji, pa ce oni da provere to sve...
-(zabrinut pogled uz tugaljivo podignute obrve)
Ne brinite komso, verovatno nije nista strasno!
Ja sad moram da idem. Dosla mi neka tetka, moram hitno da joj odnesem lek...
Dovidjenja komso! (uz satro ubrzani hod kao da se sklanjam od bacenog suzavca)