Sindrom "klackalice"

Kod nas Srba, neizostavni deo svih nas. A nije ni lako, da se ne lažemo, jer od malena se batrgamo i plivamo u tom moru zavisti i licemerja. Ne možeš, ipak je to jače od tebe, pa i popiješ ponekad, čisto onako da se opustiš, ali onda kada se najmanje nadaš, ono udari, kao grom iz vedra neba.

Koliko god mislio da si dobar čovek, nemoj misliti da si imun na ljubomoru, jer si i ti ipak nekada u životu bio ošamaren moćnom rukom laži. A jebeŽga, osetio si si kako neko na osnovu tvog ponižavanja raste i uzdže se, dok ti toneš i toneš. I dok te tišti neki ružan osećaj u stomaku, poput nekog olova koje se vrti unutar tebe, kapiraš da je on spremao pesnicu dok si mu ti pružao ruku.

A možda je sve to bilo izvan tvoje kontrole, možda si jednostavno bio žrtva, sam si po sebi bio pogodan za to. Naivčina, neiskvarena seljačina kojoj viri praziluk iz bulje, sa seljačkim rumenilom na obrazima i senom u opancima, a sve ti je bilo tako super. Međutim, onda dolazi hladan tuš, budiš se, osećaš se kao da i nag, prazan, izigran, ali te osećaj ne vara, jer to i jesi.

I onda shvataš, ti bejaše uvučen u igru, u igru za koju si mislio da je bezazlena, prepustio joj se, a onda shvataš da oni koji su ti držali palčeve, su te zapravo klacnuli dole, duboko te zarivši u zemlju.