Šiptar/Mađar/ustaša (i ostali neprijatelji)

Израз који у рукама човека који у расправи уздиже сопствене врлине и полако остаје без аргумената, представља моћно оружје за дискредитовање саговорника; своју убојитост избрусило је на вишегодишњем бомбардовању пролетерског аудиторијума дневном политиком, пропагандом и представљањем туче на пијаци као заоштравање сукоба између два супротстављена ентитета. Пролетеријат је одувек био жедан нечије крви и пишања по нечијем труплу у отворена уста, знају то магови политике и пропаганде, зато се и труде да створе непријатеља против којег се треба борити, а народ се већ сам побрине да непријатеља окачи на стуб срама и његово име стави у ранг са црном кугом, порезом, баксузом- уопште, да стави разлику између ''нас (белих, савршених, анђеоских)'' и ''њих (кривозубих, смежураних и злих)''.
Занимљиво је да то исто ''они'' мисле за ''нас''.
Јер смо, у суштини, сви исти, сви ми желимо да видимо неког да пати само зато што смо и ми притиснути муком на коју најчешће не можемо да утичемо.