Skloniti dete sa ulice

Smaračka fraza koju pojedini roditelji, nastavnici i ostali brinutelji za klinčadiju forsiraju i sprovode u delo tako što zatvore dete u četiri zida i nabace mu mali milion obaveza kao na primer klavir, tenis, dodatni strani jezik itd. Cilj je da dete ne skrene sa puta koji su oni zacrtali onog dana kad je na rendgenu prikazan mali pasuljčić u kome kuca srce.

Da, ulica može da bude loša. Može da upadne u loše društvo, da dobije batine, da počne da pije i puši i sedi na ladnom betonu. Čak može i ne daj Bože da se zaljubi u neku devojčicu pre završetka puberteta i fakulteta, šta onda pitam ja vas ?
Toliko ima loših stvari da je najbolje da sedi u kući, gde je na sigurnom od svih tih strašnih stvari koje jedan život može da donese.

I ti trenuci detinjstva će proći pod staklenim zvoncem. Imaće sve što druga deca nemaju. Najskuplje igračke, najnovije konzole, najbolji lap top, najbolju odeću i obuću, telefon, sve. Biće pod budnim okom tatice i mamice i sve će biti super. To što izrasta u anti-socijalnog snoba kome je mrsko da izgovori "Dobar dan" i koji ne zna razliku izmedju okastog i vilastog ključa, nema veze. Naučiće nekad, valjda.

I taj klinac je izrastao. Postao je debeli gmaz koji je našao neku ekipu koja se uvek vozi u njegovom džipu i on ih časti jer su njegovo društvo. Čak im ponekad i pozajmi keš, ima tatica, nije frka. Ima čak i ribu, ispunjava joj sve želje i kupuje joj krpice i torbice. Hoće da nadoknadi sve što nije radio godine pre toga. Živi brzo, vozi brzo, luduje u najskupljim lokalima i jebe dobre pičke.

Odjednom se stvari okreću. Ortaci su ga napustili, otišli su da šljakaju, riba je nestala u prašini koju je stvorio galop X6ice ili je tatici posao stao, svejedno je. Debeli gmaz izlazi na ulicu. Par likova igra basket, ostali su na tribinama, cirkaju dvolitru i puše drinu, meko pakovanje. Malo dalje, u mraku, lokalni frajer zabada jezičinu i trpa ruke u farmerke neke pičoke. Još jedan ponedeljak.