Slađan je verovatno jedno od najdebilnijih muških imena koje može da se nadene detetu. 'Ajde,dok je dete malo,pa i nekako. Slatki, slatkišu, Slađane... Familija i tata i mama mogu da tepaju svome čedu i svome ljubimcu... Ali već sa polaskom u školu dolazi do prvih problema sa imenom. Deca su prostodušna, ali i surova, a ime Slađan je kao stvoreno za zajebanciju. Vukovi, Stefani, Miloši, Vladimiri, Aleksandri, Jelene, Marije... i svi ostali do mile volje mogu da maltretiraju sirotog Slađana samo zbog njegovog imena.
Slađko, Slađani, Slađana, Sladžo, Šećeru...
Veća deca prave i veće probleme, pa siroti Slađko kada pođe u peti razred može da postane i Sraćko. Zamislite čoveka kome je celog života glavni nadimak Sraćko.
- Idemo na rođendan kod Sraćka...
- Marija pošla sa Sraćkom...
- Ženi nam se Sraćko...
- Sraćko dobio sina. Nek je živ i zdrav mali Sraćko!
- Njegov tata se zove Sraćko!
Kume, roditelji, jebem li vam i oca i majku kad mi dadoste ime Slađan!
То је име било баш популарно негде по почетка осамдесетих. Био је један лик код мене у основној који се зове Слађан. Али му име уопште није ишло уз карактер. Имао је веома незгодну нарав, на фудбалу је знао да се за ситницу побије, а умео је да лема и то добро иако је био мршав.