Sladoled mog detinjstva.
Iz goranskih i šiptarskih poslastičarnica.
I sa raznih vašara. Neko obavezno dotera mašinu, pa se usred letnje žege napravi red.
Tad nije bilo sanduka. Ni frikom ni nestle.
Sladoled iz neke prastare italijanske mašine, iz koje si mogao da dobiješ samo vanilu ili mešano, vanilu i jagodu odnosno vanilu i čokoladu. I to je bilo "bilo koji".
Ko je imao para i za slatki, veliki kornet, njemu si samo mogao da zavidiš.
Neretko si od ovog sladoleda mogao da dobiješ i trovanje, naročito na vašaru.
Ali mi smo ga voleli, nije bilo boljeg.
Kad se pojavio ovaj iz sanduka neko je ovom iz aparata smislio posprdno ime "na sranje".
Ima ga i danas u nekim poslastičarnicama ali klinci pojma nemaju, kad im kažem "hoćeš ovaj na sranje", pogledaju me kao dileju i odmahnu glavom, neće ni da me udostoje odgovora.
Jebi ga, šta oni znaju šta je sladoled na sranje.
probao sam prošle godine pokušaj 'sladoleda na sranje', prekoputa Moskve..imao je ukus na pokvareni jogurt
ipak su Goranci zakon :)