Slavsko raspoloženje

Наравно да си као мали мрзио да идеш са породицом код неких мајчиних рођака на славу у неку припиздину у коју се може доћи само пјешке, чезама, или Ладом Нивом. Сама помисао да ћеш тамо остати до поноћних сати слушајући од бркатих ујака како је "Слоба издао Косово и Крајину али се показао као јунак у Хагу", умјесто да останеш кући и мастурбираш у сред дневног боравка, не оставља те равнодушним. Твоје славско расположење пада слушајући непознатог човјека закрвављених очију од ракије, како је он у твојим годинама појебо пола Сплита, и да су многе Сплићанке све до рата, поред Брозове, држале и његову слику у соби. Даље каже, да си имало повукао на њега (иако само Бог зна у каквом сте ви сродству), требао си већ да се вјериш - шта има везе што си мали. Након ових прича, једина занимација ти постаје гледање на сат и смарање мајке са "ка'ћемо ићи/оћемо ли" итд.

-----------------------------------------
Кад већ одрастеш, кад ти прођу бубуљице по фаци, кад научиш да се контролишеш после 6-7 пива, твоје славско расположење је много боље у односу на Светог Јована прије 5 година. Највише ти одговарају славе код другова са факса ђе се скупите вас 10 и откинете се од дуње коју је правио његов ђед још док је Слоба издавао КиМ и РСК. Лошија верзија овог узраста је кад идеш код дјевојке на славу, гдје мораш да се покажеш пред њеним родитељима. Не знаш да ли је потребно домаћици купити цвијеће, или је то само холивудско срање. Сви гости само у тебе гледају, будућег зета. А најгоре је то што мораш да се покажеш и пред њеним татом, и да га пратиш у пијењу његове ракијештине на којој се он вјежбао 30 година. Они момци чије дјевојке живе у брдско-планинском предјелу од Мањаче преко Романије до Рудника, имају мање среће, посебно ако несретници нису из тих крајева - јер "чуј зет да не зна: Дођи лоло у Мокрањско поље па да видиш Романију боље."