Spavaću kad umrem

Rečenica se uglavnom čuje od ljudi koji mnogo verglaju u životu. Kao da su već bili mrtvi pa znaju kako je to, spavkaš nekoliko hiljada godina dok te svevišnji ne probudi da skokneš do neke pičke-nove-materine da se opet rodiš.

1. Oni što rade dva posla u isto vreme, plus vikendom konobarišu misleći da će nešto uštede, steknu, budu nekad neki kurac. Al kad se posle dve godine takvog tempa okrenu iza sebe, vide samo taj kurac, i to mali da se jedva vidi.

2. Napaljeni kllinci iz teretane, koji treniraju tri puta dnevno. Stalno u nekoj borbi sa gvozdenim napravama, i zarđalim mozgom. Ili jesi ili nisi, život me nije mazio i pazio, ponašaju se kao da ih juče kao dobrovoljce pogodila granata pravo u zenicu, ali ne, oni ne odustaju, oni i dalje dižu tegove, treniraj-treniram. Nikad ne odustajemo, spavaćemo kad umremo matori.

Alo bato, ko je vama rekao da ćete da spavate kad umrete? A šta ako vas čitavu večnost juri neka debela baba, sa jednim zubom, sa dildom u stisnutoj, naboraloj pesnici po nekom trnju da vas razdeviči. I kao u snu, ne možeš da pobegneš a ne može ni ona tebe da stigne, al ne staješ, samo trčiš, i tako čitavu večnost. Spavaj dok si siguran da možeš, ko zna šta je posle.