Srećan kao poštar u Lugovu
Predratni sistem urbanističkog planiranja Nemaca i Mađara u Vojvodini i sličnim krajevima pretpostavljao je mrežu puteva koji se seku pod pravim uglovima i podelu na kvartove. U manjim mestima, gde nije postojala potreba za takvim sistemom, seljani su gradili kuće na delu svog imanja koje graniči sa putem. To je proizvodilo nizove kuća čija ekonomska dvorišta se direktno otvaraju ka ostatku njive.
Posledično, nastajala su sela tipa Lugova (pred Somborom) koja imaju magistralni put i niz kuća duž njega, a ni jednu poprečnu ili zabačenu ulicu. Svi oglasi navode da se *prodaje kuća pored glavnog putai sve su adreseLugovo broj taj-i-taj*.
Kao nuspojava, poštar koji dobije takvo selo kao svoju deonicu krene ujutro *s jednom stranom(što bi kaz'o Balašević), dođe do kraja i okrenes drugom stranom* i pravac kući. Nema traženja, nema lutanja, nema vrludanja. Poštarska nirvana.
- Jebote, ubi me ovaj noćni život...
- Koji noćni život?
- Brate, svaku noć sa drugom, a splavarke sve 'oćne, svaka ima neku svoju fantaziju, počeo sam da se gubim...
- Uh, kako ti zavidim...
- Na čemu?
- Ona moja samo misionarski, već tri'es' godina isto, čim svučem gaće već znam kakvo me drndanje čeka.
- Au, ti si bre srećan ko poštar u Lugovu, odradiš svoju ulicu i sloboda...
