Srećna slava domaćine!

Српска слава је место на коме за само пар сати можете научити много тога о српском народу и обичајима. Десетак минута пред ваш долазак на славу, затичете себе у оближњој продавници. Вечита дилема: „Вранац“ или „Ждрепчева крв“? Ако вам ниједан од ова два коња, пардон вина, не одговара, можете пробати са неким од изданака наше краљевске (винове) лозе – „Цар Лазар“ или „Царица Милица“. Уколико сте пак дубљег џепа и широког срца, „отворићете “ се за Џека, Џонија или неког другог Англо-Саксонца. Прва ствар на коју наилазите још на вратима је љубазни домаћин који једва чека да своје масне бркове обрише о ваше образе. Ту је и домаћица са пластичним осмехом и металним послужавником, на коме су чинија са житом и две чаше. Из прве чаше узимате кашичицу, прекрстите се, и док примичете жито устима, у очи вам упада друга чаша, у којој употребљене кашичице весело плове у мутном. Након овог скарадног призора, суочавате са са погледима тридесетак људи, који су наравно баш у том тренутку решили да прекину са причом. Док ужурбано хитате ка једној од празних столица, притом заобилазећи групицу жена у облаку дима, и прескачући чупавог дерана који вам је прошле године изручио пун тањир чорбе у крило, ниоткуда се појављује највећа ноћна мора вашег детињства – брката рођака из Крњаче, који бисте можда радије срели на Орловачи, него у Крњачи. Након што сте само једном од три пута успели да избегнете пољубац у уста, фрапирани њеном прецизношћу, седате на место. Наредних десет минута проводите извињавајући се пијаном комшији аутомеханичару што свој ауто нисте поправили код њега, већ у овлашћеном сервису. Примећујете да Шабанова, Халидова, Харисова или можда Синанова „арија“ траје од када сте дошли. Тада на сцену ступају домаћин и кум, који се својски труде да испипају сваки део погаче, док себи у браду мрмљају молитву чије речи уистину знају само они који су Други светски рат дочекали као основци. Очарани тим паганским ритуалом, прелазите на мезе. У тањир сипате посмртне остатке макар три различите домаће животиње, предебело сечену кришку качкаваља, неколико напола сечених куваних јаја, и таман када сте пружили руку ка једној од чинија, схватате да сте и ове године сели поред свог дебелог тече који очигледно обожава руску салату. Домаћинов колега с посла, који сваког 19. децембра из никоме познатих разлога самовољно преузима улогу домаћина, нуди вас шљивом, дуњом, крушком, кајсијом, препеченицом, домаћом, љутом, али ви, поучени претходним искуством са здравицама које се отежу у недоглед, тражите сок. Између „жутог“ и „црног“ бирате жути. Током заморног предавања једног од гостију о радној акцији '72, примећујете да клинци испод стола везују пертле за столицу декици који је заспао негде између другог и трећег чина (чорбе и сармица). Када на столу остану само рен, пихтије и тањир са најкошчатијим комадима печења, домаћица износи колаче и настаје општи метеж. Пружате руку ка последњој „Рафаело“ кугли, али теча је поново бржи. Видно изнервирани, саопштавате му да заправо уопште не жалите што сте му у Котору осамдесет и неке пред читавом фамилијом скинули гаће.