Širom ove naše Planete na koju imamo čast da smo osuđeni, odomaćeni naziv za antidepresive. Opšteprihvaćen i pomalo duhovit eufemizam za vrstu lekova čija svrha, doduše, nije nimalo duhovita ali je zato urnebesno uzaludna. Uglavnom, ono što apoteke u Srbiji najčešće NEMAJU a kafane rado ZAMENJUJU.
Jebiga. Razboli se čoveku duša, ispuva se k'o paradajz iz staklenika kad ga bocneš viljuškom i ne možeš je više napumpati u prethodan oblik pa da ga jebeš. Uplaši se, šta li, pokunji i sakrije u najmračnije kute ljudskog tela i neće odatle da izađe ma šta god joj radili. A čovek, šta će, pokunji se i on i pobegne sa reflektora Života, gorko žaleći što je tu ulogu uopšte i prihvatio da igra. I desi se ono najgore - ostane, siroma', sâm sa sobom. A nema ničeg goreg, dragi moji, nego kad čovek ostane sâm sa sobom. Jednostavno, nije za to stvoren i gotovo. Bolje bi mu bilo i da je u zatvoru, okružen najgorim otpadnicima od društva, neg' tu gde je sada, okružen samim sobom. Zaokupi mozak svim nijansama crnih misli i "ode u kurac" - što bi rek'o naš narod - odakle povratka nema redovnom autobuskom linijom ili crvenim cipelicama Doroti Gejl.
Elem, zabrinu se majka, otac, baba, muž/žena, prijatelji, uža rodbina ( jer neće da šire )...Naposletku i komšije počinju da primećuju promenu u, inače, "tako razdraganom držanju". Sumnja se u početku kolektivno na promenu vremena, pokvaren stomak, ljubavne jade ili na neku od kombinacija istih, tumače se simptomi i ovako i onako, pljušte saveti sa svih strana, svi bi da pomognu kako znaju i umeju. Onda se seti neko pametan da zovnu doktora. "Ma, šta oni znaju?!" - dovikuje rendom osoba sa dobronamernim izrazom lica - "Još će da nam našeg/našu...proglase ludim/ludom, pa kako ćemo onda od stida na ulicu?!". Ipak, u najvećoj tajnosti i sa kvalitetno osmišljenom pričom za ljubopitive interesente, mučenika ili mučenicu odvode kod "lekara za glavu", razbijajući tako stari porodični tabu o nekakvim padovima sa šljive čukundede Gvozdena od pre skoro jednog veka.
To cenjenog drmr-a, međutim, nimalo nije interesovalo. Susrevši se sa "bolesnikom" i revnosno pribeleživši njegove reakcije i sopstvene konstatacije na neko blokče, on nakon par minuta dolazi do jedinog mogućeg rešenja koje je u korelaciji sa količinom znanja stečenog nakon 15 godina studiranja Medicine i još toliko radnog iskustva sa "najgorim slučajevima" - TABLETE...
- Dobar dan...
- Dobar dan, izvolite...
- Ovaj, molim Vas jednu kutiju cipraleksa...
- Imate li recept?
- Da, ovaj, naravno...
- Hm...Ovo je u redu ali, znate, nemamo trenutno. Nestalo nam. Navratite sutra, baš nam stiže pošiljka iz Bukureš...
- Neka hvala, ubiću se već večeras...Doviđenja.
Stvarno mnogo uložiš u svaku defku. Taman kada hoću da ti napišem da nema potrebe svaku temu obrađivati tako opširno, nakon što je pročitam, predomislim se. Bravo +++
:+D
Dalje nisam čitao, za sada...
Tu već mogao kraj, Agi. Jebiga - mor'o sam da zakenjam...:)
Neka, neka, piši šire ovako kako pišeš. To je tvoj stil, a kao što sam mnogo puta do sada rekao imaš tu sposobnost da napišeš koliki god hoćeš tekst, a da ne bude dosadan.
+
Srećne pilule za nesrećne ljude u ovom otuđenom svetu. Suviše jednostavno.
Bravo, Profesore. +
Primer je objasnio.
"Baton", ako ćemo da budemo precizni. Potekao od reči "batina" lololo :)
Ljubaznost prije svega.+++