Šta ako...

:у облачићу:

Знам да има девојку већ 112 година, али шта ако раскину за коју годину, и ми се случајно сретнемо на мору, рецимо, на плажи, увече. Ја седим на песку сама, тихо је и дува неки ветрић. Он сасвим случајно долази сам на исту ту плажу... Ја се окрећем, срећу нам се погледи и у том тренутку он схвати да сам ја права девојка за њега, страсно ме пољуби и... секс.. нешто нешто... љубав до краја живота.

Знам само једно питање од 112, али шта ако падне баш то... Ја бих све испричала, насмешила бих се асистенту, он би се одушевио како сам ја то добро спремила, не би ми ни поставио друго питање, и уписао би ми десетку у индекс. Онда бих попила све паре за прву рату за самофинансирање..

Знам да скоро да нема шансе да ми дође овај тикет, али 112 хиљада за 50 динара... Јој брате слатки... Купио бих нов мобилни, и патике, и да да, бокс марлбора. Овај вајсрој ми покида плућа. Платио бих и 2 заостале станарине, и да, рачун за нет. Вратио бих и Ђури оних 50 евра, можда бих чак и отишао на неко путовањце... Можда Париз... Скроз бих тамо појебао неку Мишел или тако нешто...

Знам да је она најбоља пичка у одељењу, и да ме никад у животу не би погледала, али шта ако кад одемо на матурску екскурзију, негде између друге и треће флаше метаксе њој се свиди мој.. смисао за хумор, например. Тако пијани почнемо да се смешкамо мало, крене нека музикица, она ме ухвати за руку, почнемо да играмо, ја је загрлим, у неком тренутку останемо сами, и успем да је одведем у кревет... Јебо бих је 112 пута..

:без облачића:

А онда се вратимо нашим шугавим животима апсолутне паћенице, пропалог студента, човека с тикетом који неће проћи, и најнебитнијег лика из одељења чијег се имена нико неће сећати.
И како то бива, паћеницу горепоменути дечко никад неће погледати, пропали студент ће пасти испит, тикет ће доћи, ал iz iksa u kurac, а небитни лик ће остати сува курца...
Мада, шта ако...