Stare patike

Stoje negde na tavanu ili u podrumu. Iskrzane sa strane, jedna već malko zinula. Prošao sam sa njima biciklion odlazaka na pecanje, gacanja po blatu, vodi, kiši, snegu, ma po čemu ne. Izdržale su sve to, i onda me još vodile na bezbroj partija fudbala i po travi i po betonu, trpele udarce i klizenjake junački, bez poderotine. Keva je pizdela što sve furam u njima, od škole do fudbala. Onda sam jednog dana, bez mog slaganja i znanja, dobio nove, neke lepe, čiste i nove. Moje stare su ''nekako nestale'' dan posle toga. Bio sam ekstremno tužan jer sam bio sentimentalno vezan za njih, ali dobro, šta da se radi.. Nosao sam razne patike proteklih par godina, izmenjalo se tu raznih. Ni jedne nisam upamtio ni kako su izgledale, kamoli marku. Nije me zanimalo. Preključe sam imao ozbiljnog posla da radim napolju, pa me poslaše da nadjem neke stare krpe da obučem, jer ću se isprljati kao stoka. Otišao sam na tavan da preturam, i tamo našao njih. Iste kakve sam ih zapamtio poslednji put kad sam ih video, pre nego li su nestale. Iskrzane sa strane, jedna već malko zinula. Obuo sam ih, još uvek su mi stojale kao salivene, svaka crta na svom mestu, instant pripadnost. Sav taj teški posao sam uradio sa mnogo više elana i poleta, ništa se nije činilo teško. Uveče sam otišao na fudbal u njima. Par ljudi me je zagledalo nekim podrugljivim pogledom, ali kako su oni mogli da znaju da moja levica radi u savršenoj harmoniji sa tom patikom? Saznali su posle, mada im i nije bilo baš najjasnije sve to. Neka, nikome i ne mora, sem meni. Nisam ni shvatao do sada koliko nešto neživo može da bude živo i bitno, samo ako nadješ razlog za to. A možda sam ja samo malo puknut.