Stav

On je inteligentan, uspešan student, visok, zelenih očiju, crne kose, belog tena, sportske gradje, dobar u pravom smislu reči, human. Ali nema stav. To veče je posmatrao svoje vrhove patika kao najzanimljiviju stvar na žurci. Gladio svoju opranu kosu, i ispravljao tek ispeglanu garderobu na njemu. Pijuckao je. Smejao se, igrao, ali nešto mu je nedostajalo. A njemu malo šta nedostaje. Curice su mu se osmehivale, nonšalantno ga dodirivale, pokušavale da zametnu neku spiku sa dotičnim, ali sve se to brzo završavalo. Vrati se kući sam, legao u krevet, tužno se namejao i pitao se šta mu nedostaje...

On je srednje visine, osrednji ali predani student, ima mali stomačić, ni od piva ni od mesa, jednostavno ga mrzi da vežba, crnu retku kosu i jednu od onih tipskih faca, regularnih koje ne pamtite kad vas očešu na ulici, okupao se juče, obukao se na brzinu, nekim čudom uparivši čarape i pantalone(to mu se često ne dešava). Malo se plakno, jebi ga ipak ide na žurku, ne bi da baš kadi narod. Smejao se, igrao, malo pijuckao. Ugledao je po njegovom mišljenju najlepšu devojku na toj žurci, prišao joj i počeo neformalni razgovor. Kako je veče odmicalo, dotična se sve više približavala njemu da bi na kraju pao jedan od onih smotanih ali slatkih poljubaca... Odveo ju je kući, pozvala ga je unutra... Mogao je da odabere dva puta, odabrao je onaj pravi... Kao i uvek, jer ima stav...