Stokholmski sindrom na pljevaljski način

Био једном један краљ кокаина.
Био, па га нема...
Јал` су ли га јатагани скрили,
јал` је грдан, преко "гране" стргн`о...

Погађате, реч је о пљеваљском нарко-босу Шарићу, који се негде обестрвио. А иза себе оставио вишемилионску имовину у некретнинама, на милост и немилост оних који га прогоне.
Али то овде није тема. Нек се њиме баве истражни органи. Акценат је на његовој нематеријалној оставштини, његовом убогом легату што је оставио локалном становништву у аманет, који у њему не виде ништа друго до добротвора.
Доброчинитеља.
Идола.

Забачена варошица на северу Црне Горе, у којој сиромаштина брикља из сваке поре, је можда идеално место да се организује шверц наркотика.
Родно место гос`н нарко-боса је душу дало за камуфлажу послова, који баш и не трпе дневног светла. Јесам ли поменуо убиства прекривена велом "виших интереса" нарко-картела?
Сваки муфљуз који се бави мутним радњама зна да нема имовине стечене криминалом без подршке власти, политичких странака, тужилаштва и полиције.
"Подмажи кола да не шкрипе" је неопходна ставка у животу сваког коцкастоглавог сатрапа, ако жели да остане и опстане на површини.
Готово сви они мисле да је то сасвим довољно.
А заборављају, од своје похлепе, на најважнију ствар.
На омиљеност међу мештанима. А она се добија васколиким спонзорством оним људима којима је помоћ заиста потребна.

И то се види у овој ситуацији. Иако гос`н Шарића нема ни од корова, његов дух се осећа у Пљевљима, где важи за добротвора и угледног грађанина, а млади у њега гледају као у Бога.
Страхопоштовање усађено у костима упредено са захвалношћу што многи од њих имају кору хлеба. Јер ако падне он, пашће у воду преко хиљаду радних места.

Обезбеђивао гласове режиму, улагао у град и запошљавао људе, а заузврат му се нико није мешао у послове. До одређеног тренутка.

Јер тиква кад презрене, она пукне.
Није тешко самој тикви објаснити да је пукла, и да више ништа не може бити као што је некад било, али како то објаснити људима који су је чували и гајили?

Како објаснити мајци болесног детета, којем је горепоменути финансирао хируршку операцију у иностранству, да му је живот спашен прљавим парама?
Како објаснити становништву да је болница у којој се лече обновљена новцем од крваве работе?
Како објаснити младим и амбициозним фудбалерима "Рудара" да њихов газда има и мрачније лице од оног са којим се представља да је поборник спорта и здравог живота?
Како објаснити родитељима чија су деца наркомани, да је за њихово лечење, који је, гле ироније, омогућио дотични, финансирано управо новцем који су исти ти зависници од њега куповали дрогу?

Стокхолмски синдром у свеопштем издању. Јатака на све стране, спремних чак и живот да дају за њега. Јер се доброчинитељ не заборавља, па макар био и сам ђаво.

Да, био је за ближње душеван,... да, имао је слуха за туђу несрећу,...
али да ли га то оправдава?

И кад све буде готово, и када се сруши та грађевина саграђена на трулом темељу, становницима не остаје ништа друго него да се плаше немилосрдне судбине да их поново не опточи у убоги сиротињски град.

А сви знамо каква је судбина курва...