Stolarska olovka

Pošto sam radio na samo par autobusnih stanica od svoje kuće, u jednoj stolarskoj firmi za proizvodnju podzemnog nameštaja, redovno sam odlazio i dolazio sa posla i na posao u radnom odelu. Po nagovoru supruge da se počnem presvlačiti u firmi, da ne putujem u radnom odelu i da počnem da ličim na čoveka jer su vremena da napokon uđemo u Evropu, tako i učinim.
Sredim se lepo, obučem umijem i krenem kući. Primetim da me ceo autobus gleda. Pomislim: Pa da, u pravu je ona moja veštica, vidi kako me gledaju. Mada, sad mi je već pomalo čudno???
Polako spuštam ruku prema šlicu na pantalonama, reko da nije šlic otkopčan!?!?! Nije! Da se nisam negde zasro sa nečim? Pokušavam neprimetno da pregledavam odeću na sebi - Jok, nema ničega! Da nisam negde ugazio u nešto? Jok!
Srećan izlazim iz autobusa u nadi da je ceo autobus gledao kako sam se spremio. Dolazim kući, dočekuje me veseo osmeh moje supruge. Ručak na stolu, sednem da jedem, a moja supruga i dalje sa osmehom na licu. Pu majku mu, da sam znao pre da će biti ovako srećna. Non stop bi ja ovako sređen išao na posao, i dolazio sa posla.
Supruga sa osmehom na licu kuva kafu, pijemo kafu i supruga u jednom momentu pita: Jeli, oćeš sa tom olovkom za uvetom i u krevet da ideš?