Štrpkanje sveže kupljenog hleba na putu do kuće

Osećaj koji, bar po meni, malo šta može da prevazidje. Naročito ako se gore pomenuti ritual obavlja vikendom u ranim jutarnjim časovima. Hodate ka kući, srećni što ste napokon došli na red u pekari od silnih penzionera koji logoruju ispred pekare od 5-6 ujutru, da bi razgrabili najjeftiniji hleb. I dok razmišljate o tome kako ste oduzeli red komšiji iz zgrade preko puta, osetite kako iz kese dopire miris vrućeg, taze hleba, što je moj deda govorio. I ko može da vam zameri ako vam padne na pamet: "Ej, štrpnjuću malo sa oba kraja". Kada uz one hrskave zvuke odlomite vruće "dupiće" od hleba, pa ih okusite, to je nešto najbliže raju, u to doba dana. Dok onako lagano, zatvorenih očiju žvaćete, zaboravite na sve probleme. Zaboravite na školu, besparicu, to što vas je devojka ostavila. Zaboravite i da ćete da dobijete prekor od ćaleta zato što ste mu pojeli omiljeno parče hleba, okrajke, pa sad ne može da maže domaći sir i čvarke na nji'. A nekako vam se i čini da dok grickate hleb na putu do kuće, mnogo brže stignete kući, nego što vam je trebalo do pekare da dodjete. Tako da, možemo reći, da za ovaj ritual možemo da upotrebimo moto iz reklame za "Milka" čokoladu, malo izmenjen, naravno. "Jedan štrp, i kući ste".