Sumrak idola

Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.

Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.

Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.

U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.