Sve bi bilo drugačije da...

Čas fizičkog, suncem obasjana sala, lenjost i namćorluk pribijaju me za klupu. Mislim kako me je trenutno za sve briga. Mislim da bih mogla i da se okanem svoje uloge psihijatra svim ovim bićima ovde. Ali, ipak, jedna od mojih najboljih drugarica sedi pored mene i ona bi zapravo da priča, raspravlja, razglaba o svojim sopstvenim problemima. Još jednom moram da ostavim sebe po strani.
Ne znam kada je sve počelo, ali mislim negde usred lenje rasprave o tome da li ćemo ili nećemo ostati babe usedelice. Ona se rastužuje i počinje samrtnički: -A ja moram da smršam...tako sam debela...-
-Nisi, daj, šta lupaš...pa ti si super ispala!-
Ali ipak, ona počinje da plače. Mislim se koj' me moj terao da skrećem na ovu temu i šta sad, pobogu, da kažem.
-Znam da ovo ne bi trebalo da kažem...znam da ovo više nikada neću reći, ali mrzim sebe...-
I upravo tada, kada moj mozak dolazi do pucanja od svih besmislenih stvari u ovom životu, i dok se slatko pegavo lice užasno unakarađivalo prostim ženskim kompleksima, dodaje i dokosurava me: -Mislim da, osećam da...da bi sve bilo drugačije...sve bi bilo drugačije...-

STANI.
Sve bi bilo drugačije? Sve bi bilo drugačije da imaš 5 kila manje? Da, to bi sve promenilo!

A da probamo ovako: Sve bi bilo drugačije da sam visoka plavuša koja se bavi gimnastikom!
Sve bi bilo drugačije da 6. aprila nisi pio ona sranja i lajao previše.
Sve bi bilo drugačije da su vanzemaljci sišli odnekud i pobili krasnu nam vrstu.
I sve bi bilo drugačije da smo u EU.
Sve bi bilo drugačije da je Zemlja četvrta planeta sunčevog sistema.

Niko to ne zna. Ni oni koji provode sate čangrljajući po svojim sitnim problemima, kačeći se za mrvice sečanja koje ispadaju odasvuda, zamišljajući sebe kao nesrećnike koji su, greškom sudbine, izgubili njima namenjenu blistavost i sjaj. Previše sam vremena provodila baveći se ovakvim stvarima.
Svi oni koji misle da bi sve moglo biti drugačije, mogli bi da mrdnu svoje dupe i urade nešto povodom toga.