Sve oteše, ruke ne mogoše

Zanat je kru' u rukama. Škola ponekad i izda, ali đubre nikad. Život nam je podmetnuo koru od banane pa danas svaki kurac ima neki fakultet, svako je neki menadžer, pravnik , ekonomista, ili nešto, jerbo niko ne voli da umoči guzicu u nauljeni kanal ili da se jebe razvodeći nekome vodu i struju po kući. Samo daj 20 deka fakulteta i uvali me u kakvo državno preduzeće, da zaskočim poreske obveznike kao Leptirca Petra Božovića. I otimaju im, otimaju, dok ne dođu do tih istih ruku, uzeli bi i njih da što udobnije češu jaja zavaljeni u fotelje, a onda ta ista ruka tljane šamarčinu , da te otrijezni, jer koliko god misliš da si bitan u svojoj foteljici, zanatlija zna da sve dođe i prođe, osim njegove sposobnosti da bude samodovoljan.

Sjedio sam u kući i maštao o svojoj diplomi okačenoj na zid advokatske kancelarije, u stvari, na istoj sam mogao izbušiti rupu i okačiti je na kurac. Usljed te besposlice čuo sam dida da nešto kucka u podrumu pa sam odlučio da siđem da vidim šta se radi.

-Đe si dide, šta radiš?
-Je l' ti opet treba para, eno ti tamo u kaputu, uzmi i da te ne vidim, vidiš da radim...

Trebalo mi je para, ali sam ipak odlučio da pomognem čovjeku prije nego što uzmem koju žutu za kavu.

-Ma ne treba, došao sam da ti malo pomognem, samo reci...
-Ne laprdaj, nisi ušao u podrum ima 18 godina otkako si tražio da ti napravim drvenu pušku da se možeš igrati rata, pravim kosišta, a ti ako hoćeš da pomogneš oteši štilu i nasadi capin.

Moj prazni pogled je zapitkivao : Šta da uradim, šta da nasadim? I slična pitanja...

-Joj, ned'ljo, uzmi sikircu, i teši štilu dok ne dođe na debljinu da se uklopi u ležište capina, k'o što tešeš onu svoju debelguzu, nasadio te Bog! I ošini jednu rakiju, valja se.
Počeo sam sa radom... I već poslije par zamaha vidio sam kako didu krvave skaču, dok navija rakiju iz flaše i gleda u mene, kao Džek Nikolson.

-Sine, nisu tebi obe lijeve. Ti ih nemaš nikako. 'Aj radi, radi, šta si blen'o u mene.

Nakon nepunih 3 minute izbio mi je žulj, a nakon 5 isti je prokrvario...

-Joj mati što me ne pobaci! Sreća pa smo sami, da se narod ne ibrati gledajući sramotu. Pa ne moreš ni biti muško kad kašike u životu nisi podigo. Oš da ideš materi da piri da prođe?
-Dide, ne seri! Ja sam završio fakultet, nisam navikao da radim, nego da učim, samo me država jebe.
-Da, zato i uzimaš od mene pare za kavu. E moj sine ja sam s ovije deset prsta napravio i kuću i sve što vidiš, i prošao kroz sve ratove i države, otimali komunisti za društvo, otimaju i ovi za sebe, al' ruke ostaše i zanat u njima, nikad nisu izdali. Jebo te tvoj fakultet, vazdan za kompujterom gledaš one drekavce, samo se bojim ostaćeš sam kod kuće pet dana, crk'o bi od gladi ne bi sebi znao narezak otvoriti. 'Aj sad izoblaj ovo kosište, mekša je ručka, ako ga uvaliim nekom za trideset maraka na konju smo, daću ti pola, a ono koje sam napraviš ako prodaš, hahhaha, ako prodaš, hahahahah uzmi sebi pare.

Mislio sam da će crknuti od smijeha...Nastavio sam sa radom...

-E dide, eto ti konjske muve na jeleku,sreća, garant ćemo prodati kosište danas.
-TLJAS ( što je letila letila je)! Da je tako, moja bi kobila crkla od dragosti, radi i ne pričaj.

Utom nam uđe lokalni političar...

-Dobar dan, čuo sam da vi prodajete kosišta, pošto je, došla nam neka delegacija iz Beograda, pa da im poklonimo kad kovač nasadi, ipak smo mi poznati po kosama?
-80 maraka-odgovori did...
-Da nije malo skupo?
-Jebo ga ti, nećeš ga ti plaćati, al evo tebi za 70, a vidi kakvo je, ko metak!
-Dogovoreno.

Kad je otišao, did se okrenu meni...

Ovako i ti deri stoku, kad budeš radio.

Na kraju dana, i ja sam završio kosište, koje nije ličilo na kosište, ali ipak me učinilo ponosnim, dok je did samo kratko prokomentarisao:
-Sine,samo knjigu u šake i metaniši nad njom, nije alat za tebe.