Tako je meni pričala moja baka - udadba

Gorice,
Kada svane tužno jutro, u kom zauvek opraštamo se od deteta našeg, ti preuzmi na sebe da sve za sahranu spremiš. Okupajte naše čedo, venčić cveća u kosu joj upletite, u bele aljine je obucite, belo lice pokrovom joj skrijte, da na zimu liči. Ne kazujte drugim za prevaru našu, jer kad krene kolona uda i udova puna, iz našega doma, tužne će pesme biti i žene će plakati. Veles zadovoljan biće.
U crkvi neka njihovi popovi običaje kako njihov hrišćanski Bog zapoveda obave. Vi čekajte da bude pola noći, onda nam devojče naše presvucite u crvene aljine. Tek tad možete da jedete i da se radujete, igrajte i pevajte. Bogovi naši Svjatovid, Radgost, Svarog i Mokoš misliće da je neko drugo devojče to, a ne da smo dozvolili da našu mladu u tuđu kuću odvedu.
Nek greh za laž ovu Perunu i Triglavu ide na moju dušu, jer ja nemah srca da radosti mojoj ne dam dozvolu za ovu tužnu udadbu.