talandara

Inovirana, ekološka verzija roštilja. Ređe se pravi od točka tanjirače (nema svaki Srbin traktor s priključcima) a mnogo češće od bubnja koji se izvadi iz pokvarene veš mašine (ili one ispravne koja satruli u podrumu dok otac dočeka da je pokloni sinu za ženidbu).

Bubanj se položi otvorenom stranom na zemlju, cilindrični deo se proseče (tu se lože drvca za potpalu) a na ulubljenom gornjem delu se peče meso (ponajbolje riba). U udubljenje se sipa i malo ulja koje odatle ne može da pobegne. Koristi se za zamašćivanje bubnja i mesa, da se meso ne lepi za bubanj i bolje peče, da ne kažem prži.

Prednost talandare je što troši mnogo manje goriva (tj. drva i uglja) po kilu mesa od klasičnog roštilja. Za ručak za četvoro dovoljno je drva koliko se uhvati u jednu šaku. Samim tim, talandara emituje manje CO2 u atmosferu i tako štedi kvotu koja nam je odobrena sporazumom iz Kjota.

A štedi i kućni budžet.