E sad , kako da počnem osim da kažem da smo mi Srbi takvi , volimo da ostavimo lični pečat u svemu što radimo . I tako , ni tonska obrada nije izuzetak, štaviše ona je pravo ovapoćenje srpskog duha u kinematografiji.U ovom slučaju spojeni su naša tradicionalna ljubav prema muzici i melodiji i težnja da izbegne nametljivost reči . Zašto , pitate se vi ? Kako ? Ne razumem ? E pa lepo . Znate onaj trenutak kad na tv-u nema ničeg , ama ničeg pametnog za gledati (što je u poslednje vreme vrlo česta pojava - al o tome nekom drugom prilikom , a možda ni tada ) i onda ste prinuđeni da sednete i odgledate jedan film naše produkcije . E sad najbolje se ovakva pojava vidi u manje poznatijim filmovima kod kojih je mogućnost da vas bilo humor , tuga , nostalgija ili pak gađenje omete u opažanju ovog fenomena znatno manja. I onda kreće dijalog , gotovo neprimetan , nečujni splet rečenica koje likovi izgovaraju . Taman pomisli čovek : " Gle nemi film" , kada ga preseca muzika u pozadini-atomska bomba rekli biste , ali ne , to je samo zvuk harfe . Zatim opet bujica beščujnih glasova , a zatim pucanj, paljba , eskplozija u filmu , koja deda Radojka , koji od 73-e nije ustao iz kreveta čak ni da piša , već je onako iz navike krenuo u nokšir , e tog istog dedu tera da se stušti niz stepenice sa sve puškom u ruci , a zatim pohrli kroz ulazna vrata , vičući - "Nemci, jebo im pas mater , Nemci , ne pucajte dok im ne vidite beonjače " .
Iskusni ljubitelji srpske kinematografije znaju proceduru - daljinski u ruke i čim krene muzika - smanjuj sa 30-og podeoka na drugi , jerbo će ti neko iz drugog kraja kuće jebati mater što si pustio tu galamu.
Jel hoćeš da kažeš da sam debil što ne kucam pravilno reč zarez razmak, jer lakše mi je da lupim dvaput razmak
spejs. zapeta. spejs...prajsles