Priča toliko tužna da moraš da se rasplačeš kada je slušaš ili pročitaš (ako imaš srca), opisuje nečiji težak i tužan mučenički život.
Na kraju mojeg sela je živela jedna mnogo ružna stidljiva devojka, stalno je razmišljla o tome kako je ružna kao veštica i da će ceo život provesti jadna i sama, bez da oseti pravu ljubav, prvi poljubac i nežnosti, kao svaka normalna devojka.
Mnogi su je klinci gadjali kamenjem, a i nazivali su je prokletinjom i još gorim pogrdnim imenima, jadna tužna devojka nije imala ni drugaricu.
I tako godinama je plakala i proklinjala boga, zatvorena sama u toj maloj oronuloj kućici na kraju sela, prošlo je mnogo vremena od tada, postala je još ružnija starica i još uvek kad prodjem pored njene kuće osetim smrad kake njenih 200 mačaka.
I ako nas je hvala bogu napustla pre neku godinu, kao da još uvek čujem tu jadnu ludu matoru vešticu kako iz svoje jazbine zapomaga noćima:
-Kuraaaac! kuraaac! kuraaaccccc....
UŽASSSS,NIJE RASPLAKALO, UŽASNULA SAM SE!!!!!!!!!!! KO GOD DA SI AUTOR, KAŽI ODAKLE TI OVA PRIČA?
mene si rasplakao :)